Podela keramike u tehnološkom smislu je široka, ali se može najjednostavnije reći da se deli na sledeće celine: grnčarija sa karakterističnom temperaturom oko 850°C, fajans sa 1050°C, majolika sa 1050°C, kamenina sa 1280°C, porcelan sa karakterističnom temperaturom do 1350°C.
Grnčarija – Terakota (TERRACOTTA – ital.) – pečena glina, u užem smislu reči znači: pečena figuralna plastika. Jedna je od najstarijih tekovina ljudske civilizacije. Ova tehnika prevedena na jezik keramike je širom sveta poznata GRNČARIJA. Najjednostavniji oblik keramike upražnjavan na svim meridijanima naše planete. Pretežno izrađena od prirodne crvene gline pogodne za modelovanje, koja zbog prisustva gvozdenog oksida dobija posebno lepu crvenkastu boju. Tehnika jednostavna za rad, ne zahteva neku veću temperaturu ili posebne uslove, već se svi zahtevi te vrste keramike mogu zadovoljiti na temperaturama od samo 700 do 800 °C. Krhka je i porozna ali je vrlo jeftina za realizaciju. U domenu skulpture terakota – plastika ne podrazumeva nikakvu glazuru ili dodatke, već glina ostaje prirodna bez ikakvih intervencija. U keramičkoj tehnici može biti i glazirana jednostavnim grnčarskim glazurama ili najčešće engobirana u jednoj ili više boja. U svetu umetničke keramike skoro da se više i ne upražnjava, dok se sitnom plastikom još uvek bavi jedan manji broj skulptora. U najvećem broju slučajeva ova tehnika se može, nažalost, sresti samo u muzejima.
Grnčarska tehnika kao najjednostavniji oblik vrlo često nazivana je i narodnom keramikom, jer se radila u narodu i nasleđivala s kolena na koleno i to generacijama. Radila se pretežno, a i danas se radi, od obične vrste gline koja se nalazi maltene svuda oko nas u prirodi. Gdegod da se nalazilo neko veće nalazište crvene gline došlo je i do razvoja grnčarstva kao narodne radinosti. Ta tradicija se u nekim regionima održala i do danas, naravno u mnogo manjem obimu. Nažalost, u mnogim delovima naše zemlje je potpuno odumrla.
Grnčarija je „mekano“ pečena keramika, na temperaturama do oko 850 °C a u mnogim slučajevima i manje, čak i do 700 °C. Ona je krhka i porozna. Peče se u jednom ili dva navrata. Glazirana je najvećim delom takozvanim običnim grnčarskim glazurama koje su spravljene na najjednostavniji način od vrlo jeftinih sirovina koje proizvode sami grnčari. Najprostiji recept jedne takve glazure bi bio sledeći: kvarcni pesak 40% plus olovni oksid 60%. Ovaj odnos može biti i drugačiji u korist kvarca i oksida, ali ovaj recept je najjeftiniji. Dodavanjem kvarcnog peska povećava se tačka topljenja, a dodavanjem olova naravno smanjuje. Može se neki put naneti i čisto olovo, ali u tom slučaju temperatura pečenja samo oko 700 °C i to bi bila „najmekša“ vrsta keramike. Ukoliko bi se pak ovako glazirana keramika pekla na višim temperaturama od 700 °C, u tom slučaju olovo curi na sve strane i lepi se svuda okolo.
Najčešća temperatura je oko 800 °C a najniža 700 °C, jer ispod ove temperature glina se ne „drži“ i može se u vodi skoro rastopiti. Za glazuru se upotrebljava olovni oksid, kao najtopljiviji oksid metala, a vrlo je pogodan za ove svrhe. Sa druge strane danas sve posude koje se prave za ljudsku ishranu u svojoj glazuri ne smeju imati olovni oksid, jer on je otrovan i posle pečenja. Otrovan je za probavne organe, no nema neke opasnosti ako se s vremena na vreme jede iz takvih posuda. Nije preporučljivo da se takva posuda upotrebljava svakodnevno.
Opisaćemo osnovne osobine ove narodne tehnike i tehnologije. Ova već spomenuta „olovna“ glazura (najčešći naziv) je žućkaste boje i providna. Može se bojiti sa oksidima drugih metala sa kojima se boje glazure i drugih tehnika. Repertoar boja je prilično siromašan, zbog niske temperature na kojoj se peče i malog broja sirovina od kojih je glazura sastavljena. Smetnju takođe pravi baš ta žućkasta boja samog olovnog oksida. Drugo, oksidima metala koji daju intenzivne boje potrebna je veća radna temperatura da bi dali svoj doprinos intenzitetu boja. U ovoj tehnici najlepše boje daju bakarni oksid (razne zelene) i hrom oksid (crvenkaste) i mogu se dodavati glazuri do 5%. U rasponu od 1-5% nalazi se i intenzitet tih boja. Ne može se uvek odrediti tačan procentualni odnos zbog toga što ni svi olovni oksidi nisu jednakog intenziteta (kvaliteta), pa se tu javljaju razlike. Još treba reći da ni svaki kvarc nije isti, pa se razlike nalaze i na toj strani. Zbog svega navedenog, jedino merilo je LIČNO ISKUSTVO. Znači, treba probati i probati i pronaći pravi najoptimalniji odnos prema sirovinama koje posedujemo. To može uzeti malo više vremena, ali je to najtačniji i najbolji način rada, odnosno sticanja iskustva. Sve druge boje se dobijaju i najintezivniijim oksidima daju prigušene tonove, rečeno je već zbog niske temperature i žute boje oksida olova. Ove glazure se mogu bojiti i farbkorperima (nemačka reč – mi adekvatnu nemamo; radi se o bojiteljima glazura) ali su oni dosta skupi za ovakvu vrstu keramike. Karakteristika ove vrste keramike je da je ona jako porozna, pušta vodu i nije preporučljiva za posude gde se ostavlja tečnost. Postoji jedna narodna dosetka kako se posuda može pripremiti da se u njoj može kuvati i da vodu ne pušta. U dva ili tri maha se skuva ređi kačamak u toj posudi i pusti da odstoji par sati. Smeša kačamaka i mleka uvuče se trajno u pore grnčarije, te se zapeče i postaje neprocurljiva.
Grnčarija se može paliti jednom ili dva puta. Prvo pečenje zove se BISKVITNO. Taj izraz je internacionalan i dolazi od francuske reči BISCUIT (biskvit) i u keramičkom rečniku upotrebljava se u mnogo jezika. U ovoj tehnici se najčešće za pečenje upotrebljava reč paljenje, gde se zaista radi u drvnim pećima u kojima se pali vatra. Biskvitno pečenje za ovu vrstu keramike je jako nisko od oko 650 °C. Dovoljna je ta tolika temperatura koja predmetu da takvu čvrstoću da se sa njim može obaviti ona sledeća radnja – glaziranje. Može se to izvesti i sa samo jednim pečenjem (paljenjem) ali se tako može glazirati samo tehnikom polivanja. Takav proces obavlja se brzo i sama posuda „nema“ vremena da se previše nakvasi i rastopi. Većina grnčara tako radi, jer je to najjednostavniji i najjeftiniji i, povrh svega, najbrži način glaziranja predmeta. Ako bi se radilo tehnikom potapanja sigurno je da bi se posuda previše okvasila i propala. Iz toga proizlazi da ako se želi glazirati potapanjem, posuda mora biti biskvitirana. Rad procesom potapanja je znatno sporiji i predmet upija znatno veću količinu vode nego što sirova glina može da podnese. Na kraju ako se radi tehnikom prskanja (sa kompresorom) sve se može izvesti bez biskvitiranja, jer ne dolazi do kvašenja predmeta. Ja do sada nisam video ni jednog grnčara da poseduje kompresor sa špric pištoljem. To je pre svega vrlo skupa naprava, a s druge strane mnogo se produži proces rada i veliki je rastur glazure, što umnogome povećava troškove, a opet to nijednom grnčaru nije cilj.
Ovde treba napomenuti da je ova tehnika i tehnologija vrlo retko korišćena u umetničkoj keramici, jedini značajan umetnik koji se izražavao ovom tehnikom bio je Kosta – Kokan Đorđević (1927–1984). Njegove keramičke skulpture izvanredno su oplemenjene baš ovakvom tehnikom. Od narodnih umetnika treba istaći još jednog Đorđevića (Velju) iz Zaječara koji se bavi posudnom keramikom, jedan izvanredan izdanak narodnog umetničkog stvaralaštva.
Na visokim školama i kod nas i u razvijenom svetu, ova tehnika se ne izučava i skoro je zaboravljena. Na Akademiji za primenjenu umetnost u Beogradu prestala je da se izučava oko 1970. godine, nabavkom novih savremenih peći, na struju, koje su mnogo kvalitetnije i pogodnije za rad nego drvne. S prelaskom na savremenu opremu za fabrički pripremljene glazure ova grnčarska tehnika je iščezla. Neuporedivo veće mogućnosti izražavanja, sa novim materijalima i modernom opremom doprinele su tom činu. Meni nije poznato da neka visoka škola (radi se o zemljama gde je umetnička keramika razvijena), još uvek upražnjava ovu tehniku i tehnologiju, već se studenti sa tom materijom upoznaju kao sa istorijskom činjenicom.
Postoji još jedna vrsta terakote koja se kod nas ne sreće često, ali koja je vrlo interesantna i pruža ne male mogućnosti. To je takozvana CRNA terakota ili kod nas često nazvana „rumunska keramika“, verovatno zato što je u Rumuniji vrlo zastupljena. To nije proizvod neke crne gline ili pak crne glazure, već je crna boja isprovocirana u samoj peći prilikom pečenja, procesom dimljenja. Izvedeni predmet stavlja se u posebnu posudu cilindričnog oblika, popularno nazvanom KAPISLA. Oko samog predmeta stavi se strugotina, stare krpe, hartija, sitno iverje i slično. Kapisla se mora zatvoriti nekim parčetom keramike ili crepom (ovo zbog toga da upaljena strugotina ili što drugo ne bi odmah izgorela). Prilikom podizanja temperature u peći, strugotina se ne pali odmah već dugo dimi i ne proizvodi plamen te taj dim koji se stvara nema gde da izađe već ga predmet upija i što duže traje taj proces dimljenja predmet će biti više crn. Predmet stavljen u kapsulu ne bi trebalo da bude biskvitiran jer je tada upijanje dima manje. Ako pak želimo da naš predmet ima sjaj, on se može postići tako što se izvedeni predmet u polu suvom stanju izglača nekim vrlo glatkim predmetom, oblim staklom, kašičicom ili čime sličnim. Taj sjaj može biti vrlo intenzivan ako smo prethodnu radnju uradili sa pažnjom i strpljenjem. Proces pečenja je takav da ga nije dobro izvoditi u zatvorenom prostoru, jer dim koliko god bio pritešnjen u kapsuli ipak izlazi iz nje. Ova vrsta terakote retko se sreće u umetničkoj keramici, po mome mišljenju neopravdano, mada se može razumeti ako se zna da skoro svi umetnici imaju svoje peći u ateljeima i stanovima gde je bavljenje ovom vrstom keramike nepodesno.
Tekst iz knjige: Govor gline
Autor: Branislav Stajević
