Подела керамике у технолошком смислу је широка, али се може најједноставније рећи да се дели на следеће целине: грнчарија са карактеристичном температуром око 850°C, фајанс са 1050°C, мајолика са 1050°C, каменина са 1280°C, порцелан са карактеристичном температуром до 1350°C.
Грнчарија – Теракота (TERRACOTTA – итал.) – печена глина, у ужем смислу речи значи: печена фигурална пластика. Једна је од најстаријих тековина људске цивилизације. Ова техника преведена на језик керамике је широм света позната ГРНЧАРИЈА. Најједноставнији облик керамике упражњаван на свим меридијанима наше планете. Претежно израђена од природне црвене глине погодне за моделовање, која због присуства гвозденог оксида добија посебно лепу црвенкасту боју. Техника једноставна за рад, не захтева неку већу температуру или посебне услове, већ се сви захтеви те врсте керамике могу задовољити на температурама од само 700 до 800 °C. Крхка је и порозна али је врло јефтина за реализацију. У домену скулптуре теракота – пластика не подразумева никакву глазуру или додатке, већ глина остаје природна без икаквих интервенција. У керамичкој техници може бити и глазирана једноставним грнчарским глазурама или најчешће енгобирана у једној или више боја. У свету уметничке керамике скоро да се више и не упражњава, док се ситном пластиком још увек бави један мањи број скулптора. У највећем броју случајева ова техника се може, нажалост, срести само у музејима.
Грнчарска техника као најједноставнији облик врло често називана је и народном керамиком, јер се радила у народу и наслеђивала с колена на колено и то генерацијама. Радила се претежно, а и данас се ради, од обичне врсте глине која се налази малтене свуда око нас у природи. Гдегод да се налазило неко веће налазиште црвене глине дошло је и до развоја грнчарства као народне радиности. Та традиција се у неким регионима одржала и до данас, наравно у много мањем обиму. Нажалост, у многим деловима наше земље је потпуно одумрла.
Грнчарија је „мекано“ печена керамика, на температурама до око 850 °C а у многим случајевима и мање, чак и до 700 °C. Она је крхка и порозна. Пече се у једном или два наврата. Глазирана је највећим делом такозваним обичним грнчарским глазурама које су справљене на најједноставнији начин од врло јефтиних сировина које производе сами грнчари. Најпростији рецепт једне такве глазуре би био следећи: кварцни песак 40% плус оловни оксид 60%. Овај однос може бити и другачији у корист кварца и оксида, али овај рецепт је најјефтинији. Додавањем кварцног песка повећава се тачка топљења, а додавањем олова наравно смањује. Може се неки пут нанети и чисто олово, али у том случају температура печења само око 700 °C и то би била „најмекша“ врста керамике. Уколико би се пак овако глазирана керамика пекла на вишим температурама од 700 °C, у том случају олово цури на све стране и лепи се свуда около.
Најчешћа температура је око 800 °C а најнижа 700 °C, јер испод ове температуре глина се не „држи“ и може се у води скоро растопити. За глазуру се употребљава оловни оксид, као најтопљивији оксид метала, а врло је погодан за ове сврхе. Са друге стране данас све посуде које се праве за људску исхрану у својој глазури не смеју имати оловни оксид, јер он је отрован и после печења. Отрован је за пробавне органе, но нема неке опасности ако се с времена на време једе из таквих посуда. Није препоручљиво да се таква посуда употребљава свакодневно.
Описаћемо основне особине ове народне технике и технологије. Ова већ споменута „оловна“ глазура (најчешћи назив) је жућкасте боје и провидна. Може се бојити са оксидима других метала са којима се боје глазуре и других техника. Репертоар боја је прилично сиромашан, због ниске температуре на којој се пече и малог броја сировина од којих је глазура састављена. Сметњу такође прави баш та жућкаста боја самог оловног оксида. Друго, оксидима метала који дају интензивне боје потребна је већа радна температура да би дали свој допринос интензитету боја. У овој техници најлепше боје дају бакарни оксид (разне зелене) и хром оксид (црвенкасте) и могу се додавати глазури до 5%. У распону од 1-5% налази се и интензитет тих боја. Не може се увек одредити тачан процентуални однос због тога што ни сви оловни оксиди нису једнаког интензитета (квалитета), па се ту јављају разлике. Још треба рећи да ни сваки кварц није исти, па се разлике налазе и на тој страни. Због свега наведеног, једино мерило је ЛИЧНО ИСКУСТВО. Значи, треба пробати и пробати и пронаћи прави најоптималнији однос према сировинама које поседујемо. То може узети мало више времена, али је то најтачнији и најбољи начин рада, односно стицања искуства. Све друге боје се добијају и најинтезивниијим оксидима дају пригушене тонове, речено је већ због ниске температуре и жуте боје оксида олова. Ове глазуре се могу бојити и фарбкорперима (немачка реч – ми адекватну немамо; ради се о бојитељима глазура) али су они доста скупи за овакву врсту керамике. Карактеристика ове врсте керамике је да је она јако порозна, пушта воду и није препоручљива за посуде где се оставља течност. Постоји једна народна досетка како се посуда може припремити да се у њој може кувати и да воду не пушта. У два или три маха се скува ређи качамак у тој посуди и пусти да одстоји пар сати. Смеша качамака и млека увуче се трајно у поре грнчарије, те се запече и постаје непроцурљива.
Грнчарија се може палити једном или два пута. Прво печење зове се БИСКВИТНО. Тај израз је интернационалан и долази од француске речи BISCUIT (бисквит) и у керамичком речнику употребљава се у много језика. У овој техници се најчешће за печење употребљава реч паљење, где се заиста ради у дрвним пећима у којима се пали ватра. Бисквитно печење за ову врсту керамике је јако ниско од око 650 °C. Довољна је та толика температура која предмету да такву чврстоћу да се са њим може обавити она следећа радња – глазирање. Може се то извести и са само једним печењем (паљењем) али се тако може глазирати само техником поливања. Такав процес обавља се брзо и сама посуда „нема“ времена да се превише накваси и растопи. Већина грнчара тако ради, јер је то најједноставнији и најјефтинији и, поврх свега, најбржи начин глазирања предмета. Ако би се радило техником потапања сигурно је да би се посуда превише оквасила и пропала. Из тога произлази да ако се жели глазирати потапањем, посуда мора бити бисквитирана. Рад процесом потапања је знатно спорији и предмет упија знатно већу количину воде него што сирова глина може да поднесе. На крају ако се ради техником прскања (са компресором) све се може извести без бисквитирања, јер не долази до квашења предмета. Ја до сада нисам видео ни једног грнчара да поседује компресор са шприц пиштољем. То је пре свега врло скупа направа, а с друге стране много се продужи процес рада и велики је растур глазуре, што умногоме повећава трошкове, а опет то ниједном грнчару није циљ.
Овде треба напоменути да је ова техника и технологија врло ретко коришћена у уметничкој керамици, једини значајан уметник који се изражавао овом техником био је Коста – Кокан Ђорђевић (1927–1984). Његове керамичке скулптуре изванредно су оплемењене баш оваквом техником. Од народних уметника треба истаћи још једног Ђорђевића (Вељу) из Зајечара који се бави посудном керамиком, један изванредан изданак народног уметничког стваралаштва.
На високим школама и код нас и у развијеном свету, ова техника се не изучава и скоро је заборављена. На Академији за примењену уметност у Београду престала је да се изучава око 1970. године, набавком нових савремених пећи, на струју, које су много квалитетније и погодније за рад него дрвне. С преласком на савремену опрему за фабрички припремљене глазуре ова грнчарска техника је ишчезла. Неупоредиво веће могућности изражавања, са новим материјалима и модерном опремом допринеле су том чину. Мени није познато да нека висока школа (ради се о земљама где је уметничка керамика развијена), још увек упражњава ову технику и технологију, већ се студенти са том материјом упознају као са историјском чињеницом.
Постоји још једна врста теракоте која се код нас не среће често, али која је врло интересантна и пружа не мале могућности. То је такозвана ЦРНА теракота или код нас често названа „румунска керамика“, вероватно зато што је у Румунији врло заступљена. То није производ неке црне глине или пак црне глазуре, већ је црна боја испровоцирана у самој пећи приликом печења, процесом димљења. Изведени предмет ставља се у посебну посуду цилиндричног облика, популарно названом КАПИСЛА. Око самог предмета стави се струготина, старе крпе, хартија, ситно иверје и слично. Каписла се мора затворити неким парчетом керамике или црепом (ово због тога да упаљена струготина или што друго не би одмах изгорела). Приликом подизања температуре у пећи, струготина се не пали одмах већ дуго дими и не производи пламен те тај дим који се ствара нема где да изађе већ га предмет упија и што дуже траје тај процес димљења предмет ће бити више црн. Предмет стављен у капсулу не би требало да буде бисквитиран јер је тада упијање дима мање. Ако пак желимо да наш предмет има сјај, он се може постићи тако што се изведени предмет у полу сувом стању изглача неким врло глатким предметом, облим стаклом, кашичицом или чиме сличним. Тај сјај може бити врло интензиван ако смо претходну радњу урадили са пажњом и стрпљењем. Процес печења је такав да га није добро изводити у затвореном простору, јер дим колико год био притешњен у капсули ипак излази из ње. Ова врста теракоте ретко се среће у уметничкој керамици, по моме мишљењу неоправдано, мада се може разумети ако се зна да скоро сви уметници имају своје пећи у атељеима и становима где је бављење овом врстом керамике неподесно.
Текст из књиге: Говор глине
Аутор: Бранислав Стајевић