Predmeti tradicionalne keramike

Grnčari na teritoriji Srbije proizvodili su čitav spektar keramičkih posuda i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Od mesta do mesta tehnike izrade su se razlikovale, najviše zbog prilagođavanja lokalno dostupnoj glini. Značajno je uticao i način izrade: posude su se pravile ručno, na ručnom vitlu ili na nožnom grnčarskom točku. Neki predmeti su originalno zamišljeni u keramici, a neki su bili jeftinije kopije postojećih metalnih sudova. Mnogi oblici su nastali i koristili se lokalno, dok su drugi uvedeni pod uticajem vizantijskih, a kasnije osmanskih uzora. Kako je grnčarski zanat tokom 20. veka gotovo zamro, nazivi i namena ovih tradicionalnih posuda polako odlaze u zaborav. Ovde je predstavljena klasifikacija predmeta tradicionalne keramike u Srbiji, sa narodnim nazivima i (po potrebi) standardnijom ili akademskom terminologijom u zagradama. Navodimo opise po kategorijama, uključujući i sinonime koji su se koristili u različitim krajevima Srbije.

Plitki sudovi (posude plitkog oblika)

 

• Tava (dijal. tepsija, tavče) i đuveč (đuvečara) – plitka zemljana posuda ovalnog ili okruglog oblika, srednje dubine, za pečenje hrane u rerni (npr. pripremu đuveča). Ova vrsta posude se koristila za spremanje raznih jela „iz rerne” i bila je široko raširena; u nekim krajevima nazivana je i đuvečka ili tavče (mala tava). Napomena: Naziv tepsija (tur. porekla) u narodu uglavnom označava metalnu ili plehanu posudu slične namene, ali ponekad se isti naziv koristio i za zemljanu tavu.
• Crepulja (podnica) – jedna od najstarijih formi kuhinjske keramike, plitka okrugla posuda (prečnika i do pola metra) u kojoj se na ognjištu pekao hleb. Pravljena je od pečene zemlje (otuda naziv, po sličnosti sa crepom – krovnim crepom) i predstavlja donju polovinu primitivne „perte“ za pečenje hleba na ognjištu. Naime, hleb se stavljao u crepulju nad žarom, a odozgo pokrivao posebnim poklopcem koji se zatrpava žarom. Crepulja je, zajedno sa loncem, jedna od najstarijih i najzastupljenijih posuda za pripremu hrane još od neolita. Napomena: U nekim krajevima zapadne Srbije za crepulju se koristi naziv podnica (podnjača), dok je poklopac poznat kao vršnik.
• Sač (vršnik) – zemljani poklopac sfernog oblika, koji se zagrejan žarom polaže preko crepulje ili tepsije na ognjištu da bi se ispekli hleb, pita, meso ili drugo. Originalni sač od pečene gline nazivao se i vršnik. Termin sač danas obično označava metalni poklopac iste namene koji je u 19. veku potisnuo glineni vršnik. Napomena: Komplet za pečenje hleba na ognjištu činili su crepulja (podnica) kao donji deo i vršnik (sač) kao gornji deo. Danas je pečenje „ispod sača“ ponovo na ceni, mada se najčešće koriste metalni sačevi.
• Činija (zdela, ćasa) – opšti naziv za okruglu posudu od keramike srednje veličine, uglavnom plitku ili umereno duboku, namenjenu služenju jela. Narodni nazivi variraju: ćasa (turcizam) i zdela se koriste kao sinonimi za činiju u raznim krajevima.
• Činija za razlivanje mleka – plitka široka posuda u kojoj se držalo sveže pomuženo mleko da se ohladi i „uhvati“ kajmak (pavlaka) na površini, radi kasnijeg skidanja. Posle skidanja kajmaka, ostatak mleka (obrano mleko) se koristio dalje (za sirenje ili piće).
• Đevđir – okrugla plitka posuda sa mnogo probušenih rupica na dnu, koja služi za ceđenje tečnosti ili prosipanje (npr. procediti kuvanu testeninu ili sirutku). Ova keramička cediljka je imitirala funkciju metalnog đevđira.
• Mangala – zdelasta posuda sa nogarima (na tri ili četiri nogice), u koju se stavljao usijani ugalj ili žar radi zagrevanja prostorije. Keramička mangala (tur. poreklo reči) bila je preteča prenosnih grejnih tela; ponekad su je nazivali i žarnjak. U Srbiji su mangale korišćene u bogatijim kućama tokom 19. veka, dok su u seoskim domaćinstvima ognjište i peć bili glavni izvori toplote.
• Tanjir – plitka (a ponekad i dublja) okrugla keramička posuda za serviranje hrane pojedinačno. Ranije se keramički tanjiri nisu masovno koristili u svim krajevima, češće su se jela služila iz zajedničke zdele, ali su postojali manji zemljani tanjiri za pojedinačnu upotrebu. U formalnijim prilikama koristili su se i lepo ukrašeni tanjiri, dok je grnčarske glinene tanjire narod koristio za svakodnevnu trpezu gde je tanjir često bio ujedno i činija.

Duboki sudovi (posude većeg otvorenog oblika)

 

• Tegle – keramičke posude cilindričnog ili blago proširenog oblika, obično sa širim otvorom i poklopcem, namenjene za čuvanje namirnica: začina, sušene hrane, slatkog, meda itd. U tradicionalnim kuhinjama zemljane tegle su služile poput današnjih staklenih – za čuvanje soli, šećera, začina ili sušenih biljaka, zaštićeno od vlage i štetočina.
• Čaše i šoljice – manje keramičke posude za piće. Obuhvataju različite tipove: od običnih zemljanih čaša (bez drške) za vodu ili vino, do šoljica sa ručicom za kafu ili čaj. U narodnoj tradiciji, postojale su i male fino obrađene šoljice nalik na fildžan (mala okrugla šoljica bez drške, turskog porekla) za ispijanje kafe. U siromašnijim domaćinstvima, gde nije bilo porcelanskih fildžana, grnčari su pravili slične male čašice od pečene gline.
• Grnjače (brde) – manje zemljane posude za pripremu ili služenje kafe. Ovi nazivi su regionalni: grnjača doslovno znači „malo grne“, odnosno maleni lončić, dok brde predstavlja dijalekatski izraz u pojedinim krajevima. U praksi, ove posudice su korišćene kao ručno pravljene zamene za džezvu (koja je obično metalna) ili za sipanje/služenje kafe. Danas su ovi nazivi mahom zaboravljeni, pošto ih je potisnula upotreba metalnih posuda za kuvanje kafe.
• Kašičare – cilindrične ili blago konusne posude, obično visine 10–20 cm, služe za odlaganje pribora za jelo – kašika, varjača, kutlača. Kašičara je obično stajala pored ognjišta ili šporeta, držeći drvene kašike na okupu. Glinene kašičare su često bile ukrašene urezanim ornamentima ili bojene glazurom radi lepšeg izgleda.
• Saksije – keramičke posude raznih veličina za gajenje cveća i drugih ukrasnih biljaka. Tradicionalne saksije od pečene gline su porozne i dobro upijaju višak vode, što pogoduje biljkama. U prošlosti, grnčari su pravili saksije za kućno cveće, ali i veće zemljane žardninjere za dvorišta. Napomena: Reč saksija je turskog porekla i odomaćena je u srpskom jeziku.

Duboki sudovi sa vratom (grlom)

(Ovo su posude dubljeg oblika, sa suženim otvorom ili izraženim grlom, često sa jednom ili dve ručke.)

 

• Lonac (grne) – klasična zemljana posuda za kuvanje, trbušastog oblika sa širokim otvorom i bez ručke. Lonac od pečene gline služio je za spremanje jela na ognjištu ili kasnije na šporetu. Naziv grne je starinski sinonim za lonac (otuda i naziv grnčarstva). Lonci su pravljeni u raznim veličinama; manji su služili za kuvanje mleka ili sosova, dok su veći (npr. pekmezare) korišćeni za spravljanje pekmeza, kuvanja većih količina hrane i sl.
• Rukatka (kotlajka) – zemljana posuda srednje veličine sa jednom većom ručkom (otuda rukatka), namenjena za nošenje kuvanog jela u polje ili na radilište za ručak radnicima. Obično je imala i poklopac. Ova posuda oblika malog lonca ili većeg bokala bila je dovoljno robusna da se mogla poneti na rame ili o pojasu. Naziv kotlajka koristio se u pojedinim krajevima (istočna i južna Srbija), dok je rukatka poznatija u drugim delovima. Danas su ovi specifični sudovi gotovo iščezli, zamenili su ih metalni kotlići i kantice.
• Ćup – velika keramička posuda za skladištenje namirnica, najčešće zrnevlja (žita, pasulja) ili tečnosti (vode, komine za rakiju). Ćup je visok i trbušast, sa uskim grlom i bez drške, ponekad sa dva mala ušca za konopac. Služio je kao preteča bureta i bačve u domaćinstvu. Mnoge kuće su čuvale žito u velikim zemljanim ćupovima, jer je glina pomagala očuvanju stalne temperature i vlage. Napomena: Izreke poput „ćepati kao ćup“ svedoče o nekadašnjoj rasprostranjenosti ove posude.
• Bokal (vrč, krčag, pehar) – zemljani sud s uzanim grlom, proširenim telom i jednom ručkom, za služenje i nalivanje tečnosti. Bokali su korišćeni za vodu, vino, pa i pivo pre pojave staklenih flaša. U narodu su poznati i kao vrč ili krčag (pogotovo za vodu). Dekorativni bokali (pehari) bili su često ukrašeni glazurom ili slikanjem. Za razliku od flaša, bokali su imali šire grlo radi lakšeg sipanja i pranja.
• Katranica – glinena posuda specijalne namene, sa uzanim grlom, koja služi za čuvanje katrana (prirodnog smolnatog preparata korišćenog nekada za podmazivanje točkova, lečenje drveta ili medicinske svrhe). Katranica je obično manji ćup ili boca sa širim dnom da bude stabilna, jer je katran gust i težak. Ove posude su često imale tamnu glazuru iznutra da katran ne bi prodirao kroz zidove. Danas su retkost, jer se katran malo koristi u domaćinstvima.
• Šepenjder (gostara) – poluzatvoreni grnčarski bokali sa izlivnikom (kljunom) specifičnog oblika, korišćeni za služenje vina za stolom. Ovi bokali imaju suženo grlo sa malim poklopcem i „kljunić” za precizno sipanje. Naziv šepenjder bio je u upotrebi u pirotskom kraju, dok je gostara zabeležena u zaječarskom kraju. Oba termina odnose se na istu vrstu posude. Poluzatvorena konstrukcija omogućavala je da vino „diše”, a istovremeno se zaštiti od prljavštine. Ovi tradicionalni vinski bokali su danas retki, ali se mogu videti u muzejskim zbirkama.

Duboki sudovi sa grlićem (uzanim otvorom ili izlivnikom)

(Ovde spadaju posude za tečnosti koje imaju usko grlo ili izlivni grlić radi lakšeg točenja – razne flaše, flašice, čuture i sl.)

 

• Testija (stovna) – tradicionalni sudovi za vodu, najčešće vrlo ukrašeni. Testija je manja do srednja trbušasta boca od pečene gline sa uzanim grlom i dve male uške (ručice) pri vrhu, u koju se hvatala voda sa bunara ili česme. Naziv potiče od tur. testi (glinena boca). U pojedinim krajevima južne Srbije koristi se i reč stovna za sličnu posudu. Testije su često ukrašavane urezanim šarama ili bojene, pa su imale i dekorativnu ulogu u domaćinstvu. Držane su na prohladnom mestu, jer su zahvaljujući poroznosti gline pomagale da voda ostane hladna (isparavanje preko zidova hladi sadržaj).
• Bardak – tradicionalni sud za piće rakije na svečanostima (slavama, svadbama, daćama). Bardak je manja glinena (ili drvena) posuda oblika bokala ili kratkog vrča, iz koje su gosti naizmenično pili rakiju u krugu. Običaj je bio da bardak kruži „od ruke do ruke” oko stola, tako da svako pije koliko želi, pošto čaša često nije bilo dovoljno za sve. U prošlosti, naročito u istočnim krajevima, grnčari su pravili bardake posebno za ovu namenu, ponekad ukrašene natpisima ili godinom. Reč bardak dolazi iz turskog (znači čaša ili vrč) i zadržala se u srpskom jeziku.
• Ibrik (ibrica) – vrsta keramičke posude za tečnosti, sa karakterističnim visokim vratom i izlivnikom. Originalno, ibrik (tur. ibrik) označavao je lončić ili bokal sa dugačkim kljunom, najčešće za polivanje vodom (npr. za umivanje). Keramički ibrici su pravljeni za držanje vode za piće ili za obredno pranje. Obično imaju jednu ručku i izduženo telo. Napomena: Termin ibrica je deminutiv (umanjenica) iste reči, koji se negde koristio za manji ibrik ili žargonski za bilo kakav mali bokal.
• Kondir (vrč, krčag) – tradicionalni naziv za bokal ili krčag, obično bogato ukrašen, koji služi za nalivanje pića (vode, vina) u čaše. Kondiri su u prošlosti mogli biti i metalni (pa i skupocene izrade), ali su u narodu postojali i grnčarski kondiri za svečane prilike. Ova posuda ima široku osnovu, izraženo rame i uzano grlo sa obodom, te jednu ručku za držanje. Često je poklopljena malim poklopcem. U govoru, kondirom se može zvati bilo koji lepši bokal ili pehar, a u svečanoj upotrebi (npr. na slavi) kondir sa vinom ili rakijom se koristio za nazdravljanje.
• Zejtinjača – keramička posuda namenjena za čuvanje jestivog ulja (zejtina). Obično je to manja boca ili vrč sa uskim grlićem za precizno sipanje ulja u jela. Naziv potiče od zejtin (turcizam za ulje, prvobitno maslinovo). Zejtinjače su bile prisutne u vremenima kada se ulje nije kupovalo u fabričkim ambalažama, domaćinstva su često dobijala zejtin na meru i onda ga čuvala u ovim bocama. Da bi ulje duže trajalo, zejtinjača je držana na tamnom i hladnom mestu. Neke zejtinjače su imale i mali izlivnik ili posebno oblikovani grlić radi lakšeg doziranja ulja.
• Ukrasna boca – razne keramičke boce koje su služile za čuvanje i ujedno dekoraciju doma. Tu spadaju i boce za vino ili rakiju ukrašene ornamentima, kao i suvenirske flašice specifičnih oblika. Grnčari su često pravili ukrašene boce sa motivima životinja, grbova ili natpisa, koje su mogle poslužiti i kao lep poklon. Funkcionalno, one su bile slične ostalim bocama, ali su imale estetsku prednost. Neke su imale zapreminu od nekoliko litara i koristile se kao kumova boca na svadbama (npr. poznata buklija je često bila drvena, ali su postojale i glinene varijante sa ručkom i rupom po sredini – prstenaste boce).
• Varalica – nesvakidašnja posuda za sipanje tečnosti, koja unutar sebe sadrži skriven sistem kanalića, tako da tečnost teče na neočekivan ili kontrolisan način. Ove tzv. „trik-posude“ grnčari su modelirali obično u obliku bokala ili vrča, sa više otvora ili dvostrukim dnom. Varalice su služile za zabavu gostiju: npr. izgleda kao običan bokal, ali ako neko pokuša da pije direktno, tečnost će se preliti sa neke skrivene strane. Takve posude bile su demonstracija veštine grnčara i duhovit dodatak gozbama. Danas su retka kuriozitetna stvar; primerci se mogu videti u pojedinim muzejima (npr. u Pirotu).
• Čutura (pljoska) – plosnata boca (flaša spljoštenog oblika) sa uzanim grlom i čepom, za nošenje pića (najčešće rakije ili vode) na duže putovanje ili rad u polju. Tradicionalne čuture su pravljene od drveta ili metala, ali su u nekim krajevima pravljene i keramičke čuture sa glaziranim unutrašnjim zidovima. One su često imale dve ušice ili rupice uz grlo, kroz koje se provlačio kaiš ili kanap da bi se čutura nosila preko ramena. Pljoska je sinonim, označava takođe ravnu flašicu za žestoko piće. Dok je čutura više narodni izraz, pljoska se koristi i danas (obično za metalne džepne flašice). Glinene čuture/pljoske su bile dekorativno oslikane, ponekad sa motivima loze ili cveća, i prodavane na vašarima kao deo tradicionalne opreme za putnike i čobane. Neki pirotski grnčari su pravili čitave serije zvane pljoske za rakiju – kao ukrasne suvenire sa natpisom „na zdravlje“.

Predmeti za domaćinstvo (kućni predmeti)

 

• Slanik – mali keramički sud (često cilindričan ili blago konusnog oblika) za držanje soli ili drugih začina na stolu tokom obroka. Slanik je obično imao mali poklopac ili više odeljaka. Na slavskoj trpezi, tradicionalni slanik je bio deo osnovnog pribora. Danas se porcelanski ili stakleni slanici češće viđaju, ali se u etno-domaćinstvima i dalje mogu naći grnčarski slanci.
• Levak – konusni keramički „fanel“ za prelivanje tečnosti iz jednog suda u drugi. Iako su levci najčešće bili limeni, postojali su i grnčarski levci za velike ćupove ili burad. Keramički levak je bio dovoljno čvrst i otporan na kiseline (važno npr. kod sipanja sirćeta). Obično je bio od crvene pečene gline, bez glazure (radi manjeg klizanja u grlu posude). Koristio se u vinogradarstvu i domaćinstvu, ali je lako pucao, pa su ga vremenom zamenili metalni i plastični levci.
• Svećnjak – držač za sveću, pravljen i od gline. Glineni svećnjaci bili su različitih oblika: od jednostavnih, plitkih činijica sa držačem za luč ili voštanu sveću, do ukrašenih visokih svećnjaka. U svakodnevnoj upotrebi, za osvetljavanje su često korišćeni svećnjaci od metala, ali za crkvene sveće (npr. slavska sveća) ili kućne ikone znali su se koristiti posebno lepo dekorisani grnčarski svećnjaci. Oni su bili stabilni, sa širokom osnovom da se sveća ne prevrne. Danas su retki, uglavnom u crkvama ili kao suveniri.
• Vazna – keramička posuda za držanje svežeg ili suvog cveća. Tradicionalne vazne su grnčari oblikovali na točku i ukrašavali glazurom ili ručnim slikanjem. Bile su različitih veličina: male vaznice za po jedan cvet, ili velike vaze za bukete. U kućama su često stajale na kredencu ili prozoru, nekad i kao ukras same po sebi (prazne). Kroz 20. vek, staklene vaze su postale uobičajenije, ali su grnčarske vazne i dalje cenjene zbog svog rustičnog šarma.
• Činije, panice – raznovrsne manje keramičke posude za svakodnevnu upotrebu. Panica je narodni naziv za malu činiju ili zdelicu iz koje se jede (naprimer, panica mleka, panica čorbe). Ove posude dolazile su u raznim oblicima: male činije za sos ili prilog, dublje zdele za supu ili čorbu, desertne zdelice i sl. Grnčari su često pravili čitav servis od više panica i jedne veće činije. U siromašnijim kućama, panice su zamenjivale tanjire i svako je jeo iz svoje panice kašikom. Materijal (pečena glina) dobro čuva toplotu jela, ali je zahtevao pažnju pri rukovanju zbog lomljivosti.
• Dečije igračke – sitni keramički predmeti koje su grnčari pravili za igru dece. Tu spadaju figurice životinja (konjići, ptice, krave), umanjene kopije posuđa (male šoljice, lončići za decu), kao i zvučne igračke: pištaljke i okarine. Često su igračke bile ujedno i muzičke spravice, npr. zviždaljke u obliku ptice koje su pri duvanju ispuštale cvrkutav zvuk. Pravljenje ovakvih igračaka bilo je sporedna delatnost grnčara, ali su one bile veoma drage deci. Neke oblasti (poput Zlakuse) postale su čuvene po karakterističnim figurama svinjica-kasice ili ptica-pištaljki koje su pravljene za vašare i pijace.
• Kasica – keramička posuda za čuvanje novca, obično u obliku životinje (prase, ovčica) ili kugle sa prorezom na vrhu. Kasica prasica je najpoznatiji primer: mala glinena figura svinje sa prorezom za kovanice. Kasice su služile kao dečije „banke“, deca su u njih ubacivala ušteđevinu, a da bi došli do novca kasica se morala razbiti. Zato su grnčari prodavali mnogo kasica na vašarima, računajući da će svako dete vremenom razbiti svoju kasicu i poželeti novu. Kasice su često bile šareno oslikane ili glazirane radi privlačnosti. Danas se ređe koriste (plastične kasice su preuzele tu ulogu), ali tradicionalna kasica prasica ostaje simbol štednje.
• Lula – glinena lula za pušenje duvana. Iako lule nisu posude u užem smislu, one su deo grnčarskih proizvoda za domaćinstvo i ličnu upotrebu. Kroz 18. i 19. vek, upotreba glinenih lula bila je rasprostranjena u Srbiji, naročito pre masovnog dolaska cigareta. Glinene lule bile su sastavljene od glave (žarišta) i dugačkog usnika. Grnčari su lule pravili od fine gline, ponekad kalupljene sa ukrasnim reljefom. Vremenom su ih zamenile fabričke (naročito porcelanske i drvene lule), ali se arheološki i muzejski primerci mogu naći – npr. na starim trgovištima i utvrđenjima pronađene su mnoštva glinenih lula orijentalnog tipa. Danas su glinene lule mahom kolekcionerski ili muzejski predmeti

Delovi arhitekture (građevinska keramika)

 

• Čunkovi – šuplje cevi od pečene gline, korišćene kao rani oblik vodovodnih cevi ili za odvod dima umesto dimnjaka. Stari naziv čunk se danas zadržao za limene cevi od peći do dimnjaka, ali nekada su čunkovi bili keramički. Grnčari su pravili cilindrične segmente (dugačke cevi) koje su se nadovezivale jedna na drugu. Glineni čunkovi su bili otporni na toplotu, ali ipak lomljivi, njihova izrada je bila jednostavnija od zidanja zidanih dimnjaka pa su se koristili u siromašnijim domaćinstvima. Sa uvođenjem industrijskih cevi, ova vrsta grnčarije je potpuno iščezla.
• Dimnjaci – keramičke cevi kvadratnog ili okruglog preseka za zidanje dimnjaka. U nekim krajevima, grnčarske radionice su izrađivale gotove elemente za dimnjake (kvadratne šahtove od pečene gline) koji su se uzidavali u kućama. Oni su imali prednost što su glatki iznutra i otporni na vatru. Danas se retko mogu videti stari kućni dimnjaci od pečene zemlje, jer ih je zamenilo ciglarsko i betonsko zidanje. Međutim, u tradicionalnoj arhitekturi (npr. u Vojvodini u 19. veku) keramički dimnjaci su bili sastavni deo kuće.
• Kanalizacione cevi – rani tip kanalizacionih cevi izrađenih od keramike. Sa razvojem gradske infrastrukture u 19. veku, grnčari (a kasnije industrijske ciglane) su pravili debelostene cevi za odvođenje otpadnih voda. Ove cevi su bile obično kraće (npr. 50 cm) i spajale su se jedna u drugu putem raširenih krajeva. Glinene kanalizacione cevi su glazirane iznutra radi nepropusnosti. Iako su bile krhke na udarce, imale su dug vek pod zemljom ako su pravilno postavljene. Do sredine 20. veka postepeno su ih zamenile betonske i keramičko-cementne cevi novijeg tipa, ali u starim gradskim jezgrima još ponegde služe svoju funkciju.

Kultni predmeti (crkvena i obredna keramika)

 

• Posude za „svetu vodicu“ (panica za vodosvećenje, svetovod) – manje keramičke posude korišćene u crkvenim obredima vodosvećenja. Na Bogojavljenje i druge praznike, osvećena voda čuvala se u ovim posudama u domaćinstvu tokom godine. Obično su to lepo oblikovane zdelice ili bokalići sa poklopcem, ponekad sa natpisom „Sveta voda“ ili krstom. Naziv svetovod je starinski i označava upravo sud za svetu vodu. Panica za vodosvećenje jasno ukazuje na upotrebu, mala činija u kojoj sveštenik osvećuje vodu. U mnogim kućama se ova posuda držala pored ikone. Danas se sveta vodica često drži u običnoj flaši, pa su ovi tradicionalni grnčarski sudovi ređi, ali još mogu da se nađu na crkvenim saborima i u ponudi manastira.
• Kadionice (tamjanice) – zemljane posude koje služe za kađenje tamjanom. Postoje dva osnovna tipa kadionica: otvorena kadionica, koja izgleda kao mala zdelica ili duboka šolja sa ručkom (u nju se stavi žar i zrno tamjana da dimi), i zatvorena kadionica, koja ima poklopac sa otvorima (često u obliku krstića ili drugih ukrasnih proreza. Zatvorena kadionica je obično oblikovana nalik na minijaturnu kupolu sa bazom, dok je otvorena jednostavnija. Glinene kadionice su bile jeftine i dostupne, pa su se koristile u mnogim domaćinstvima za vreme slave ili drugih molitvi. Često su bile ukrašavane verskim motivima ili natpisima. Danas se pored njih koriste i metalne kadionice, ali grnčarske verzije su i dalje u upotrebi u pojedinim manastirima i domovima koji neguju tradiciju.

Muzički instrumenti (keramički)

 

• Dalbuhe – tradicionalni udarački (perkusijski) instrument sastavljen od keramičkog tela preko kojeg je bila razapeta opna (koža). Praktično, dalbuha je vrsta malog bubnja napravljenog grnčarskom tehnikom. Naziv je lokalan (u pirotskom ili vranjskom kraju) i potiče verovatno od tur. darbuka, što je sličan levkasti bubanj. Keramičke dalbuhe su imale jasan, „puckajući” zvuk i koristile su se uz igre i obrede. Pravljenje bubnjeva od gline bilo je izazovno jer je posuda morala biti tankog zida ali čvrsta. Sa pojavom jeftinijih industrijskih bubnjeva, ovaj instrument je nestao iz upotrebe, ali se spominje u etnomuzikološkim spisima.
• Okarine – mali muzički duvački instrumenti jajolikog oblika, izrađeni od pečene gline. Okarina ima nekoliko izbušenih rupica (obično 4–6) i uduvavanjem vazduha u otvor stvara tonove. U Srbiji su okarine bile poznate kao pastirski instrument i dečija igračka. Grnčari su ih pravili u raznim veličinama i štimovima. Zbog svog specifičnog zvuka (podseća na ptice) korišćene su i u narodnoj muzici. Napomena: Naziv okarina dolazi iz Italije, ali su ovakvi instrumenti postojali i ranije kod nas (zvani ponekad svirelica ili duduk). Do danas, okarina je ostala simbol tradicionalne muzike – neretko je etno-suvenir iz raznih krajeva Srbije.
• Pištaljke (zviždaljke) – keramičke svirale/igračke koje proizvode zvižduk. Obično su pravljene u obliku malih posuda ili figurica životinja (najčešće ptica). Kada se u njih dune, zvuk podseća na cvrkut ili pištanje, a neke pištaljke mogle su se i napuniti vodom da bi zvuk treperio poput ptičijeg. Grnčari su ove zviždaljke prodavali pretežno deci na vašarima. Bile su jednostavne izrade (dva spojena komada gline sa kanalom za vazduh), ali su donosile mnogo radosti. Pored zabave, imale su i ulogu u ritualima, na primer, pri teranju zlih duhova bukom. Danas su keramičke pištaljke mahom dekorativni predmeti ili suveniri, ali i dalje funkcionišu kao instrumenti za dečiju igru.

Mnogi od gore navedenih predmeta i naziva danas su poznati uglavnom stručnjacima za etnologiju ili starijim generacijama. Prema jednoj tipološkoj sistematizaciji etnografske zbirke, pirotski grnčari su u prošlosti izrađivali čak oko 70 različitih vrsta posuda i predmeta od gline. Danas je taj broj drastično smanjen usled prelaska na industrijske materijale, ali je važno bar kroz ovakve preglede sačuvati uspomenu na bogatstvo tradicionalne keramike Srbije. Svaki od ovih naziva nosi deo kulturne baštine, od načina života, preko jezika, do umeća starih majstora grnčara.

Ako znate za još neki lokalni naziv ili predmet od keramike koji nije pomenut, podelite tu informaciju sa nama, time se zajedno borimo protiv zaborava ove bogate zanatske tradicije.