Предмети традиционалне керамике

Грнчари на територији Србије производили су читав спектар керамичких посуда и предмета за свакодневну употребу. Од места до места технике израде су се разликовале, највише због прилагођавања локално доступној глини. Значајно је утицао и начин израде: посуде су се правиле ручно, на ручном витлу или на ножном грнчарском точку. Неки предмети су оригинално замишљени у керамици, а неки су били јефтиније копије постојећих металних судова. Многи облици су настали и користили се локално, док су други уведени под утицајем византијских, а касније османских узора. Како је грнчарски занат током 20. века готово замро, називи и намена ових традиционалних посуда полако одлазе у заборав. Овде је представљена класификација предмета традиционалне керамике у Србији, са народним називима и (по потреби) стандарднијом или академском терминологијом у заградама. Наводимо описе по категоријама, укључујући и синониме који су се користили у различитим крајевима Србије.

Плитки судови (посуде плитког облика)

 

• Тава (дијал. тепсија, тавче) и ђувеч (ђувечара) – плитка земљана посуда овалног или округлог облика, средње дубине, за печење хране у рерни (нпр. припрему ђувеча). Ова врста посуде се користила за спремање разних јела „из рерне” и била је широко раширена; у неким крајевима називана је и ђувечка или тавче (мала тава). Напомена: Назив тепсија (тур. порекла) у народу углавном означава металну или плехану посуду сличне намене, али понекад се исти назив користио и за земљану таву.
• Црепуља (подница) – једна од најстаријих форми кухињске керамике, плитка округла посуда (пречника и до пола метра) у којој се на огњишту пекао хлеб. Прављена је од печене земље (отуда назив, по сличности са црепом – кровним creпом) и представља доњу половину примитивне „peрте“ за печење хлеба на огњишту. Наиме, хлеб се стављао у црепуљу над жаром, а одозго покривао посебним поклопцем који се затрпава жаром. Црепуља је, заједно са лонцем, једна од најстаријих и најзаступљенијих посуда за припрему хране још од неолита. Напомена: У неким крајевима западне Србије за црепуљу се користи назив подница (подњача), док је поклопац познат као вршник.
• Сач (вршник) – земљани поклопац сферног облика, који се загрејан жаром полаже преко црепуље или тепсије на огњишту да би се испекли хлеб, пита, месо или друго. Оригинални сач од печене глине називао се и вршник. Термин сач данас обично означава метални поклопац исте намене који је у 19. веку потиснуо глинени вршник. Напомена: Комплет за печење хлеба на огњишту чинили су црепуља (подница) као доњи део и вршник (сач) као горњи део. Данас је печење „испод сача“ поново на цени, мада се најчешће користе метални сачеви.
• Чинија (здела, ћаса) – општи назив за округлу посуду од керамике средње величине, углавном плитку или умерено дубоку, намењену служењу јела. Народни називи варирају: ћаса (турцизам) и здела се користе као синоними за чинију у разним крајевима.
• Чинија за разливање млека – плитка широка посуда у којој се држало свеже помужено млеко да се охлади и „ухвати“ кајмак (павлака) на површини, ради каснијег скидања. После скидања кајмака, остатак млека (обрано млеко) се користио даље (за сирење или пиће).
• Ђевђир – округла плитка посуда са много пробушених рупица на дну, која служи за цеђење течности или просипање (нпр. процедити кувану тестенину или сирутку). Ова керамичка цедиљка је имитирала функцију металног ђевђира.
• Мангала – зделаста посуда са ногарима (на три или четири ногице), у коју се стављао усијани угаљ или жар ради загревања просторије. Керамичка мангала (тур. порекло речи) била је претеча преносних грејних тела; понекад су је називали и жарњак. У Србији су мангале коришћене у богатijим кућама током 19. века, док су у сеоским домаћинствима огњиште и пећ били главни извори топлоте.
• Тањир – плитка (а понекад и дубља) округла керамичка посуда за сервирање хране појединачно. Раније се керамички тањири нису масовно користили у свим крајевима, чешће су се јела служила из заједничке зделе, али су постојали мањи земљани тањири за појединачну употребу. У формалнијим приликама користили су се и лепо украшени тањири, док је грнчарске глинене тањире народ користио за свакодневну трпезу где је тањир често био уједно и чинија.

 

Дубоки судови (посуде већег отвореног облика)

 

• Тегле – керамичке посуде цилиндричног или благо проширеног облика, обично са ширим отвором и поклопцем, намењене за чување намирница: зачина, сушене хране, слатког, меда итд. У традиционалним кухињама земљане тегле су служиле попут данашњих стаклених – за чувanje соли, шећера, зачина или сушених биљака, заштићено од влаге и штеточина.
• Чаше и шољице – мање керамичке посуде за пиће. Обухватају различите типове: од обичних земљаних чаша (без дршке) за воду или вино, до шољица са ручицом за кафу или чај. У народној традицији, постојале су и мале фино обрађене шољице налик на филџан (мала округла шољица без дршке, турског порекла) за испијање кафе. У сиромашнијим домаћинствима, где није било порцеланских филџана, грнчари су правили сличне мале чашице од печене глине.
• Грњаче (брде) – мање земљане посуде за припрему или служење кафе. Ови називи су регионални: грњача дословно значи „мало грне“, односно малени лончић, док брде представља дијалекатски израз у појединим крајевима. У пракси, ове посудице су коришћене као ручно прављене замене за џезву (која је обично метална) или за сипање/служење кафе. Данас су ови називи махом заборављени, пошто их је потиснула употреба металних посуда за кување кафе.
• Кашичаре – цилиндричне или благо конусне посуде, обично висине 10–20 цм, служе за одлагање прибора за јело – кашика, варјача, кутлача. Кашичара је обично стајала поред огњишта или шпорета, држећи дрвене кашике на окупу. Глинене кашичаре су често биле украшене урезаним орнаментима или бојене глазуром ради лепшег изгледа.
• Саксије – керамичке посуде разних величина за гајење цвећа и других украсних биљака. Традиционалне саксије од печене глине су порозне и добро упијају вишак воде, што погодује биљкама. У прошлости, грнчари су правили саксије за кућно цвеће, али и веће земљане жарднињере за дворишта. Напомена: Реч саксија је турског порекла и одомаћена је у српском језику.

 

Дубоки судови са вратом (грлом)

 

(Ово су посуде дубљег облика, са суженим отвором или израженим грлом, често са једном или две ручке.)

 

• Лонац (грне) – класична земљана посуда за кување, трбушастог облика са широким отвoром и без ручке. Лонац од печене глине служио је за спремање јела на огњишту или касније на шпорету. Назив грне је старински синоним за лонац (отуда и назив грнчарства). Лонци су прављени у разним величинама; мањи су служили за кување млека или сосова, док су већи (нпр. пекмезаре) коришћени за справљање пекмеза, кувања већих количина хране и сл.
• Рукатка (котлајка) – земљана посуда средње величине са једном већом ручком (отуда рукатка), намењена за ношење куваног јела у поље или на радилиште за ручак радницима. Обично је имала и поклопац. Ова посуда облика малог лонца или већег бокала била је довољно робусна да се моглa понети на раме или о појасу. Назив котлајка користио се у појединим крајевима (источна и јужна Србија), док је рукатка познатија у другим деловима. Данас су ови специфични судови готово ишчезли, заменили су их метални котлићи и кантице.
• Ћуп – велика керамичка посуда за складиштење намирница, најчешће зрневља (жита, пасуља) или течности (воде, комине за ракију). Ћуп је висок и трбушаст, са уским грлом и без дршке, понекад са два мала ушца за конопац. Служио је као претеча бурета и бачве у домаћинству. Многе куће су чувале жито у великим земљаним ћуповима, јер је глина помагала очувању сталне температуре и влаге. Напомена: Изреке попут „ћепати као ћуп“ сведоче о некадашњој распрострањености ове посуде.
• Бокал (врч, крчаг, пехар) – земљани суд с узаним грлом, проширеним телом и једном ручком, за служење и наливање течности. Бокали су коришћени за воду, вино, па и пиво пре појаве стаклених флаша. У народу су познати и као врч или крчаг (поготово за воду). Декоративни бокали (пехари) били су често украшени глазуром или сликањем. За разлику од флаша, бокали су имали шире грло ради лакшег сипања и прања.
• Катраница – глинена посуда специјалне намене, са узаним грлом, која служи за чување катрана (природног смолнатог препарата коришћеног некада за подмазивање точкова, лечење дрвета или медицинске сврхе). Катраница је обично мањи ћуп или боца са ширим дном да буде стабилна, јер је катран густ и тежак. Ове посуде су често имале тамну глазуру изнутра да катран не би продирао кроз зидове. Данас су реткост, јер се катран мало користи у домаћинствима.
• Шепењдер (гостара) – полузатворени грнчарски бокали са изливником (кљуном) специфичног облика, коришћени за служење вина за столом. Ови бокали имају сужено грло са малим поклопцем и „кљунић” за прецизно сипање. Назив шепењдер био је у употреби у пиротском крају, док је гостара забележена у зајечарском крају. Оба термина односе се на исту врсту посуде. Полузатворена конструкција омогућавала је да вино „дише”, а истовремено се заштити од прљавштине. Ови традиционални вински бокали су данас ретки, али се могу видети у музејским збиркама.

 

Дубоки судови са грлићем (узаним отвором или изливником)

 

(Овде спадају посуде за течности које имају уско грло или изливни грлић ради лакшег точења – разне флаше, флашице, чутуре и сл.)

 

• Тестија (стовна) – традиционални судови за воду, најчешће врло украшени. Тестија је мања до средња трбушаста боца од печене глине са узаним грлом и две мале ушке (ручице) при врху, у коју се хватала вода са бунара или чесме. Назив потиче од тур. testi (глинена боца). У појединим крајевима јужне Србије користи се и реч стовна за сличну посуду. Тестије су често украшаване урезаним шарама или бојене, па су имале и декоративну улогу у домаћинству. Држане су на прохладном месту, јер су захваљујући порозности глине помагале да вода остане хладна (испаравање преко зидова хлади садржај).
• Бардак – традиционални суд за пиће ракије на свечаностима (славама, свадбама, даћама). Бардак је мања глинена (или дрвена) посуда облика бокала или кратког врча, из које су гости наизменично пили ракију у кругу. Обичај је био да бардак кружи „од руке до руке” око стола, тако да свако пије колико жели, пошто чаша често није било довољно за све. У прошлости, нарочито у источним крајевима, грнчари су правили бардаке посебно за ову намену, понекад украшене натписима или годином. Реч бардак долази из турског (значи чаша или врч) и задржала се у српском језику.
• Ибрик (ибрица) – врста керамичке посуде за течности, са карактеристичним високим вратом и изливником. Оригинално, ибрик (тур. ibrik) означавао је лончић или бокал са дугачким кљуном, најчешће за поливање водом (нпр. за умивање). Керамички ибрици су прављени за држање воде за пиће или за обредно прање. Обично имају једну ручку и издужено тело. Напомена: Термин ибрица је деминутив (умањеница) исте речи, који се негде користио за мањи ибрик или жаргонски за било какав мали бокал.
• Кондир (врч, крчаг) – традиционални назив за бокал или крчаг, обично богато украшен, који служи за наливање пића (воде, вина) у чаше. Кондири су у прошлости могли бити и метални (па и скупоцене израде), али су у народу постојали и грнчарски кондири за свечане прилике. Ова посуда има широку основу, изражено раме и узано грло са ободом, те једну ручку за држање. Често је поклопљена малим поклопцем. У говору, кондиром се може звати било који лепши бокал или пехар, а у свечаној употреби (нпр. на слави) кондир са вином или ракијом се користио за наздрављање.
• Зејтињача – керамичка посуда намењена за чување јестивог уља (зејтина). Обично је то мања боца или врч са уским грлићем за прецизно сипање уља у јела. Назив потиче од зејтин (турцизам за уље, првобитно маслиново). Зејтињаче су биле присутне у временима када се уље није куповало у фабричким амбалажама, домаћинства су често добијала зејтин на меру и онда га чувала у овим боцама. Да би уље дуже трајало, зејтињача је држана на тамном и хладном месту. Неке зејтињаче су имале и мали изливник или посебно обликовани грлић ради лакшег дозирања уља.
• Украсна боца – разне керамичке боце које су служиле за чување и уједно декорацију дома. Ту спадају и боце за вино или ракију украшене орнаментима, као и сувенирске флашице специфичних облика. Грнчари су често правили украшене боце са мотивима животиња, грбова или натписа, које су могле послужити и као леп поклон. Функционално, оне су биле сличне осталим боцама, али су имале естетску предност. Неке су имале запремину од неколико литара и користиле се као кумова боца на свадбама (нпр. позната буклија је често била дрвена, али су постојале и глинене варијанте са ручком и рупом по средини – прстенасте боце).
• Варалица – несвакидашња посуда за сипање течности, која унутар себе садржи скривен систем каналића, тако да течност тече на неочекиван или контролисан начин. Ове тзв. „трик-посуде“ грнчари су моделирали обично у облику бокала или врча, са више отвора или двоструким дном. Варалице су служиле за забаву гостију: нпр. изгледа као обичан бокал, али ако неко покуша да пије директно, течност ће се прелити са неке скривене стране. Такве посуде биле су демонстрација вештине грнчара и духовит додатак гозбама. Данас су ретка куриозитетна ствар; примерци се могу видети у појединим музејима (нпр. у Пироту).
• Чутура (пљоска) – плосната боца (флаша спљоштеног облика) са узаним грлом и чепом, за ношење пића (најчешће ракије или воде) на дуже путовање или рад у пољу. Традиционалне чутуре су прављене од дрвета или метала, али су у неким крајевима прављене и керамичке чутуре са глазираним унутрашњим зидовима. Оне су често имале две ушице или рупице уз грло, кроз које се провлачио каиш или канап да би се чутура носила преко рамена. Пљоска је синоним, означава такође равну флашицу за жестоко пиће. Док је чутура више народни израз, пљоска се користи и данас (обично за металне џепне флашице). Глинене чутуре/пљоске су биле декоративно осликане, понекад са мотивима лозе или цвећа, и продаване на вашарима као део традиционалне опреме за путнике и чобане. Неки пиротски грнчари су правили читаве серије званe пљоске за ракију – као украсне сувенире са натписом „на здравље“.

 

Предмети за домаћинство (кућни предмети)

 

• Сланик – мали керамички суд (често цилиндричан или благо конусног облика) за држање соли или других зачина на столу током оброка. Сланик је обично имао мали поклопац или више одељака. На славској трпези, традиционални сланик је био део основног прибора. Данас се порцелански или стаклени сланици чешће виђају, али се у етно-домаћинствима и даље могу наћи грнчарски сланци.
• Левак – конусни керамички „фанел“ за преливање течности из једног суда у други. Иако су левци најчешће били лимени, постојали су и грнчарски левци за велике ћупове или бурад. Керамички левак је био довољно чврст и отпоран на киселине (важно нпр. код сипања сирћета). Обично је био од црвене печене глине, без глазуре (ради мањег клизања у грлу посуде). Користио се у виноградарству и домаћинству, али је лако пуцао, па су га временом заменили метални и пластични левци.
• Свећњак – држач за свећу, прављен и од глине. Глинени свећњаци били су различитих облика: од једноставних, плитких чинијица са држачем за луч или воштану свећу, до украшених високих свећњака. У свакодневној употреби, за осветљавање су често коришћени свећњаци од метала, али за црквене свеће (нпр. славска свећа) или кућне иконе знали су се користити посебно лепо декорисани грнчарски свећњаци. Они су били стабилни, са широком основом да се свећа не преврне. Данас су ретки, углавном у црквама или као сувенири.
• Вазна – керамичка посуда за држање свежег или сувог цвећа. Традиционалне вазне су грнчари обликовали на точку и украшавали глазуром или ручним сликањем. Биле су различитих величина: мале вазнице за по један цвет, или велике вазе за букете. У кућама су често стајале на креденцу или прозору, некад и као украс саме по себи (празне). Кроз 20. век, стаклене вазе су постале уобичајеније, али су грнчарске вазне и даље цењене због свог рустичног шарма.
• Чиније, панице – разноврсне мање керамичке посуде за свакодневну употребу. Паница је народни назив за малу чинију или зделицу из које се једе (например, паница млека, паница чорбе). Ове посуде долазиле су у разним облицима: мале чиније за сос или прилог, дубље зделе за супу или чорбу, десертне зделице и сл. Грнчари су често правили читав сервис од више паница и једне веће чиније. У сиромашнијим кућама, панице су замењивале тањире и свако је јео из своје панице кашиком. Материјал (печена глина) добро чува топлоту јела, али је захтевао пажњу при руковању због ломљивости.
• Дечије играчке – ситни керамички предмети које су грнчари правили за игру деце. Ту спадају фигурице животиња (коњићи, птице, краве), умањене копије посуђа (мале шољице, лончићи за децу), као и звучне играчке: пиштаљке и окарине. Често су играчке биле уједно и музичке справице, нпр. звиждаљке у облику птице које су при дувању испуштале цвркутав звук. Прављење оваквих играчака било је споредна делатност грнчара, али су оне биле веома драге деци. Неке области (попут Злакусе) постале су чувене по карактеристичним фигурама свињица-касице или птица-пиштаљки које су прављене за вашаре и пијаце.
• Касица – керамичка посуда за чување новца, обично у облику животиње (прасе, овчица) или кугле са прорезом на врху. Касица прасица је најпознатији пример: мала глинена фигура свиње са прорезом за кованице. Касице су служиле као дечије „банке“, деца су у њих убацивала уштеђевину, а да би дошли до новца касица се морала разбити. Зато су грнчари продавали много касица на вашарима, рачунајући да ће свако дете временом разбити своју касицу и пожелети нову. Касице су често биле шарено осликане или глазиране ради привлачности. Данас се ређе користе (пластичне касице су преузеле ту улогу), али традиционална касица прасица остаје симбол штедње.
• Лула – глинена лула за пушење дувана. Иако луле нису посуде у ужем смислу, оне су део грнчарских производа за домаћинство и личну употребу. Кроз 18. и 19. век, употреба глинених лула била је распрострањена у Србији, нарочито пре масовног доласка цигарета. Глинене луле биле су састављене од главе (жаришта) и дугачког усника. Грнчари су луле правили од фине глине, понекад калупљене са украсним рељефом. Временом су их замениле фабричке (нарочито порцеланске и дрвене луле), али се археолошки и музејски примерци могу наћи – нпр. на старим трговиштима и утврђењима пронађене су мноштва глинених лула оријенталног типа. Данас су глинене луле махом колекционерски или музејски предмети

 

Делови архитектуре (грађевинска керамика)

 

• Чункови – шупље цеви од печене глине, коришћене као рани облик водоводних цеви или за одвод дима уместо димњака. Стари назив чунк се данас задржао за лимене цеви од пећи до димњака, али некада су чункови били керамички. Грнчари су правили цилиндричне сегменте (дугачке цеви) које су се надовезивале једна на другу. Глинени чункови су били отпорни на топлоту, али ипак ломљиви, њихова израда је била једноставнија од зидања зиданих димњака па су се користили у сиромашнијим домаћинствима. Са увођењем индустријских цеви, ова врста грнчарије је потпуно ишчезла.
• Димњаци – керамичке цеви квадратног или округлог пресека за зидање димњака. У неким крајевима, грнчарске радионице су израђивале готове елементе за димњаке (квадратне шахтове од печене глине) који су се узидaвали у кућама. Они су имали предност што су глатки изнутра и отпорни на ватру. Данас се ретко могу видети стари кућни димњаци од печене земље, јер их је заменило цигларско и бетонско зидање. Међутим, у традиционалној архитектури (нпр. у Војводини у 19. веку) керамички димњаци су били саставни део куће.
• Канализационе цеви – рани тип канализационих цеви израђених од керамике. Са развојем градске инфраструктуре у 19. веку, грнчари (а касније индустријске циглане) су правили дебелостене цеви за одвођење отпадних вода. Ове цеви су биле обично краће (нпр. 50 цм) и спајале су се једна у другу путем раширених крајева. Глинене канализационе цеви су глазиране изнутра ради непропусности. Иако су биле крхке на ударце, имале су дуг век под земљом ако су правилно постављене. До средине 20. века постепено су их замениле бетонске и керамичко-цементне цеви новијег типа, али у старим градским језгрима још понегде служе своју функцију.

 

Култни предмети (црквена и обредна керамика)

 

• Посуде за „свету водицу“ (паница за водосвећење, световод) – мање керамичке посуде коришћене у црквеним обредима водосвећења. На Богојављење и друге празнике, освећена вода чувала се у овим посудама у домаћинству током године. Обично су то лепо обликоване зделице или бокалићи са поклопцем, понекад са натписом „Света вода“ или крстом. Назив световод је старински и означава управо суд за свету воду. Паница за водосвећење јасно указује на употребу, мала чинија у којој свештеник освећује воду. У многим кућама се ова посуда држала поред иконе. Данас се света водица често држи у обичној флаши, па су ови традиционални грнчарски судови ређи, али још могу да се нађу на црквеним саборима и у понуди манастира.
• Кадионице (тамјанице) – земљане посуде које служе за кађење тамјаном. Постоје два основна типа кадионица: отворена кадионица, која изгледа као мала зделица или дубока шоља са ручком (у њу се стави жар и зрно тамјана да дими), и затворена кадионица, која има поклопац са отворима (често у облику крстића или других украсних прореза. Затворена кадионица је обично обликована налик на минијaтурну куполу са базом, док је отворена једноставнија. Глинене кадионице су биле јефтине и доступне, па су се користиле у многим домаћинствима за време славе или других молитви. Често су биле украшаване верским мотивима или натписима. Данас се поред њих користе и металне кадионице, али грнчарске верзије су и даље у употреби у појединим манастирима и домовима који негују традицију.

 

Музички инструменти (керамички)

 

• Далбухе – традиционални ударачки (перкусијски) инструмент састављен од керамичког тела преко којег је била разапета опна (кожа). Практично, далбуха је врста малог бубња направљеног грнчарском техником. Назив је локалан (у пиротском или врањском крају) и потиче вероватно од тур. darbuka, што је сличан левкасти бубањ. Керамичке далбухе су имале јасан, „пуцкајући” звук и користиле су се уз игре и обреде. Прављење бубњева од глине било је изазовно јер је посуда морала бити танког зида али чврста. Са појавом јефтинијих индустријских бубњева, овај инструмент је нестао из употребе, али се спомиње у етномузиколошким списима.
• Окарине – мали музички дувачки инструменти јајоликог облика, израђени од печене глине. Окарина има неколико избушених рупица (обично 4–6) и удувавањем ваздуха у отвор ствара тонове. У Србији су окарине биле познате као пастирски инструмент и дечија играчка. Грнчари су их правили у разним величинама и штимовима. Због свог специфичног звука (подсећа на птице) коришћене су и у народној музици. Напомена: Назив окарина долази из Италије, али су овакви инструменти постојали и раније код нас (звани понекад свирелица или дудук). До данас, окарина је остала симбол традиционалне музике – неретко је етно-сувенир из разних крајева Србије.
• Пиштаљке (звиждаљке) – керамичке свирале/играчке које производе звиждук. Обично су прављене у облику малих посуда или фигурица животиња (најчешће птица). Када се у њих дуне, звук подсећа на цвркут или пиштање, а неке пиштаљке могле су се и напунити водом да би звук треперио попут птичијег. Грнчари су ове звиждаљке продавали претежно деци на вашарима. Биле су једноставне израде (два спојена комада глине са каналом за ваздух), али су доносиле много радости. Поред забаве, имале су и улогу у ритуалима, на пример, при терању злих духова буком. Данас су керамичке пиштаљке махом декоративни предмети или сувенири, али и даље функционишу као инструменти за дечију игру.

 

Многи од горе наведених предмета и назива данас су познати углавном стручњацима за етнологију или старијим генерацијама. Према једној типолошкој систематизацији етнографске збирке, пиротски грнчари су у прошлости израђивали чак око 70 различитих врста посуда и предмета од глине. Данас је тај број драстично смањен услед преласка на индустријске материјале, али је важно бар кроз овакве прегледе сачувати успомену на богатство традиционалне керамике Србије. Сваки од ових назива носи део културне баштине, од начина живота, преко језика, до умећа старих мајстора грнчара.

 

Ако знате за још неки локални назив или предмет од керамике који није поменут, поделите ту информацију са нама, тиме се заједно боримо против заборава ове богате занатске традиције.