Једна од основних одлика нашег народног традиционалног грнчарства јесте да су се упоредо са савременом грнчарском техником ножног кола, која је раширена по целој Европи, у неким беспутним и економски заосталим пределима доскора одржале и примитивне технике израде судова рађених без грнчарског кола (црепуље и вршници) и на ручном колу.
Наша земља је једина у којој се примењују све три грнчарске технике. Европа је данас континент грнчарије рађене на грнчарском колу. Ручно коло, колико је познато, одржало се само у Шпанији (код Заморе) и у северној Португалији, а грнчарија рађена без грнчарског кола, црепуље и вршници, израђивани су до скора у Бугарској и у Румнији. Израда судова без кола одржала се у Европи и у земљама у којима су и данас у употреби врло велики ћупови за превирање вина (тинајас - Шпанија) и за маслиново уље (питхари - Пелопонез), само је ова техника друкчија од технике којом су израђивани црепуље и вршници. Црепуље и вршници израђивани су од једне грудне глине, а бокови ћупова типа “тинајас” и “питхари” граде се додавањем глине применом технике спирала. Разлика је било и у фактури.
У Србији која је на раскршћу истока и запада и на чијем тлу су сачувани трагови разних цивилизација, народно традиционално грнчарство, као и остале гране народног стваралаштва, у току векова било је под различитим утицајима са стране. Ово је један од значајних чинилаца који су допринели разноврсности техника и облика у нашем грнчарству.
Наше грнчарство се вековима развијало примајући елементе са стране, претежно са истока, али су у свим областима сачуване традиционалне етничке и обласне карактеристике. У веома спором и дугом процесу развоја народног грнчарства страни елементи продирали су посредством градског грнчарства, јер у граду, који је био средиште политичке, војне, црквене и економске моћи, постојало је развијено тржиште. Тако су енгобирање, глеђосање и зграфито техника почели да се примењују за време Византије, богато украшени чанакалски кондири су у турском периоду извршили велики утицај на грнчарство у источној Србији, на Косову и у Македонији, а за време Аустро-Угарске, хабанска мајолика служила је као узор грнчарству Војводине, односно панонском грнчарству. Продору страног утицаја допринео је и увоз грнчарије из Турске, Влашке и Аустро-Угарске. Овај увоз нарочито је био појачан у ослобођеној Србији у XIX веку.
Упоредо са оваквим “отварањем” градског грнчарства, у беспутним планинским и сиромашним селима, развијало се и у традиционалним оквирима. Наша традиционална грнчарија је утилитарна. Чисто декоративне грнчарије има веома мало, новијег је датума и своди се на разне украсне предмете. Грнчарија намењена свакодневној употреби мало је украшена, нарочито судови за припремање јела на огњишту, који су углавном и неглеђосани. Заснивајући лепоту суда на облику, грнчари у Србији нису изостављали орнаменте. На судовима за звакодневну употребу орнаменти су се сводили на линеарне мотиве, који су извођени приликом ротације предмета на колу, као и на мрље на обојеној глеђи. На тестији су најчешће преливени глеђу сисак и грлић. Свечарски судови су увек глеђосани и украшени. Од свих свечарских судова у Србији највише су украшавани судови за ракију, на Косову свадбени кондири, а у Војводини бокали и тестије за свету воду. Осим свечарских судова, украшавани су и култни предмети.
Судови рађени без грнчарског кола веома су грубе израде и подсећају на неолитске. То су само црепуља и вршник. Судови рађени на ручном колу савршенији су по фактури, тањих су зидова и разноврснијих облика. У овој техници у Србији израђују се, углавном, судови типа црепуље и лонца. Најсавршенији су судови који се раде на ножном колу. Крајем XIX и почетком XX века, у периоду највећег успона, одликује их савршенија техничка обрада и врло складне пропорције. Захваљујући пластичности пречишћене глине, као и техничким предностима ножног кола, судови израђивани на њему веома су разноврсни. За разновршношћу постојала је и потреба, јер су некада судови на ножном колу пвенствено рађени за потребе града. Док се судови рађени без грнчарског кола и на ручном колу своде на судове за припремање хране на огњишту (црепуља, лонац), судове рађене на на ножном колу чине, осим судова за ватру, судови за чување хране, судови за течност, трпезно посуђе и други разноврсни предмети потребни домаћинству. Употреба енгобе и глеђи омогућила је израду непорозних судова за течност.
Разноврсност судова, типична за градско грнчарство, није била подједнако изражена на целој територији Србије. Може се рећи да су поједини судови имали готово регионални карактер. Тако, на пример, судови за ракију били су типични за источну и средишњу Србију, судови типа ибрика и кондира за Косово и рашку област, а бокал за Војводину. Насупрот судовима који имају регионални карактер, може се рећи да су тестија и лонац основни судови који се јављају на целој територији.
Општој разноврсности грнчарије у Србији доприноси и то што су поједини делови једног истог суда у разним областима различито израђивани. Тако, на пример, у Војводини сисак на тестији лежи на дршци косо, или водоравно, а јужно од Саве и Дунава увек усправно. Затим, у Војводини су бокали с левком и без левка, а јужно од Саве и Дунава увек са левком. Лонац од беле глине, хоризонтално избраздан чешљем, израђиван је у насељима поред Саве и Дунава, док у Пироту са околином, Јужном Поморављу, на Косову и у Македонији није израђиван.
Географско распрострањење грнчарије рађене без грнчарског кола, на ручном или ножном колу, мање више је одређено, али употреба једне врсте грнчарије у домаћинству не искључује другу. Тако у селима у којима је доскора била у употреби црепуља рађена руком истовремено су коришћени и судови за ракију купљени у граду, тј. судови рађени на ножном колу. Употреба разних врста грнчарија потврђује се и у археолошким налазиштима на територији Србије: поред судова за отворено огњиште рађених без кола и на ручном колу, проналажена је у истом слоју и глеђосана грнчарија израђивана на ножном колу.
У нашем народном традиционалном грнчарству, које је доскора било веома значајна грана наше материјалне културе и које је задовољавало основне потребе сеоског становништва у судовима, а до првог светског рата и градског, може се уочити неколико развојних периода. До првог светског рата грнчарство је заузимало веома значајно место у материјалној култури Србије. Због опште заосталости, сиромаштва и недостатка друге врсте посуђа, судови од глине били су у широкој употреби на само у селу већ и у граду. У граду, који се по начину живота није много разликовао од села, изузимајући највеће градове, од глине су били судови за припремање јела, судови за држање хране, као и трпезно посуђе. У градском домаћинству, осим судова од глине, употребљавали су судови од бакра за припремање јела и судови од дрвета за конзервирање хране (каце и чаброви за купус, паприку) и прераду млека (карлице и чабрице за сир, кајмак), јер се и у граду често држала крава и понека овца.
И у селу, као и у граду, посуђе од глине било је главно и допуњавано је бакарним и дрвеним. Готово ниједна сеоска кућа није била без бакарног котла и тигања, а исто тако и без већег броја дрвених судова за конзервирање хране и прераду млека (каца, чабрица, карлица, заструг), а у западној Србији и за воду.
И у периоду између првог и другог светског рата грнчарство у Србији је било у успону, мада је градско становништво, због продирања судова индустријске израде, све више куповало емајлиране лонце и шерпе, стаклене чаше, тањире од каменине о порцулана. У овом периоду грнчарство се развија захваљујући томе што је у селу повећана потрошња судова од глине. Услед наглог пораста становништва и деобе задруга, број домаћинстава на селу се повећао, тако да је свако ново домаћинство набављало судове за себе, а продирањем робно-новчане привреде и број судова у кући се увећавао. Судови су постајали разноврснији и услед постепеног преласка на савременији начин живота (разноврснији начини припремања јела, служења јела за столом у појединачним чанцима и тањирима уместо једном заједночком, уношење свечарских судова, и др.). Због ограничених финансијских могућности, судови индустријске производње су у овом периоду коришћени на селу у знатно мањој мери. Уосталом, куповина емајлираног посуђа за припремање јела није ни долазила у обзир, јер је у сеоском домаћинству у овом раздобљу још увек преовладавало отворено огњиште.
Услед повећане потражње судова од глине у селу настаје већа потражња и сеоске и градске грнчарије. Услед тога што је градско тржиште било сужено, градски грнчари су морали више да се оријентишу на купце из села. Због тога су морали до извесне мере да преоријентишу своју производњу и да израђују лонце са уском дном за отворено огњиште, које је преовлађавало у селу, затим тестије за воду, које су и до данас остале у широј употреби на селу, као и чанке из којих се једе. Градски грнчари су истовремено настојали да задрже купце из града и због њих су судове богато украшавали металним оксидима, глеђу и на друге начине. Због градског становништва су израђивали и сасвим нове судове, по угледу на металне (сахан, мангал, капак за ракијски казан), дрвене (чутуре, буренцад) и мајолику (бокал).
Оријентишући се на купце из села, градски грнчар је у ствари проширио врсте производа и тржиште, тако да се може рећи да је период између два светска рата “златно доба” грнчарства.
Упоредо са градским грнчарством, у источној Србији се јаче развија и сеоско грнчарство, и то у околини главних градских грнчарских средишта (Пирот, Бела Паланка, Ниш, Врање, Неготин, Зајечар). Сеоска грнчарија је грубље израде, мало украшена или без украса и зато је јефтинија од градске. Она је и даље израђивана за потребе сиромашнијих домаћинстава за које је градска грнчарија била скупа.
Због постепеног продирања робно-новчане размене, привреде у село, у источној Србији и на Косову, између првог и другог светског рата, црепуље се све мање израђују у самом домаћинству и набављају се од црепуљара у селу.
За време другог светског рата настало је извесно оживљавање грнчарства, јер је градско становништво било принуђено да се врати грнчарским судовима због недостатка индустријске робе. Грнчарски судови били су у употреби у граду и извесно време после ослобођења, у периоду обнове земље, али и са брзом индустријализацијом појавило се јефтино индустријско посуђе које је брзо преплавило и град и село. То је утицало на нагло напуштање грнчарског заната у свим нашим крајевима. Број грнчарских радионица сваким даном се смањивао, а у многим крајевима готово и нема грнчарског подмлатка. У преосталим радионицама израђују се првенствено саксије за цвеће, затим тестије, дечје играчке, лончићи за кисело млеко, а у најновије време керамопластика (фигурално грнчарство), претежно намењено граду и за потребе туризма. Чине се покушаји да се оживи традиционално народно грнчарство (“Свет керамике” - Аранђеловац, “Тријенале керамике” - Суботица), чији су облици усавршавани током дуге еволуције. У новим условима, традиционално грнчарство је добило нов значај и вредност у граду. Традиционална грнчарија, која у себи носи индивидуални печат и елементе локалне традиције, постаје декоративни елемент у савременом градском ентеријеру, засићеном предметима индустријске израде.
Развојна линија грнчарства у Војводини била је сасвим другачија него у Србији јужно од Саве и Дунава. Војводина се, док је била под влашћу Хабзбуршке Монархије, која је имала веома развијена грнчарска средишта и била позната по изради мајолике за широке слојеве, у већој мери снадбевала грнчаријом са стране него што је сама производила. Занатско грнчарство почело се јаче развијати после 1918.године, али ни онда није достигло нарочит процват, јер се у овом раздобљу појавило јефтино посуђе индустријске производње које је продрло у град и у село. У етнографском инвентару Војводине нема ни грнчарије израђиване без кола, ни грнчарије рађене на ручном колу.
Према музејском материјалу новијег времена, сеоска грнчарија рађена без кола или на ручном колу није употребљавана у граду, јер су то судови за отворено огњиште. Од градске грнчарије, на селу су употребљавани лонац, чанак, тестија, бокал, бардак. Продирањем новчане привреде, градски грнчари су постајали све значајнији снадбевачи села, тако да је пред други светски рат градска грнчарија била првенствено намењена селу. Овај процес био је бржи у Војводини а спорији на Косову и југоисточној Србији.
Сеоска занатска грнчарија и градска грнчарија допирале су различитим путевима до села. Сеоски црепуљари и грнчари, који су израђивали судове на ручном колу, замењивали су судове за жито по околним селима или су их уступали прекупцима, рабаџијама и кириџијама, који су их за свој рачун замењивали. Понекад би на товарном коњу или колима са воловском запрегом одлазили и у најудаљенија села. Градска и сеоска грнчарија продаване су пазарним даном и у граду, а исто тако и на вашарима и саборима.
Израда судова од глине у селу није се код нас развијала као самостално занимање. Израдом судова на ручном колу бавили су се сељаци у сиромашним брдским селима као узгредним послом. Овим послом бавили су се углавном они који су имали мало обрадиве земље, а у близини су имали лежишта глине погодне за израду ове врсте посуда.
Док је израда грнчарије на селу била узгредни посао уз обраду земље, градски грнчари били су занатлије, који су се бавили искључиво овим послом. Градски грнчарски занат није био цењен у народу и градске грнчаре називали су “каљавцима”. Били су увек настањени на крају насеља, не само из друштвених и економских разлога већ и због грнчарских пећи, чије је паљење усред збијеног градског насеља било опасно. У турско доба, овим занатом бавили су се само Срби. Изузетак је била Ђаковица, где су Албанци, муслимани израђивали грнчарију на ручном колу, и Нови Пазар, где су осиромашени муслимани, крајем XIX века, преузели узраду грнчарије на ножном колу. Старији људи у Новом Пазару знају, по причању, да је у другој половини XIX века грнчарски занат био у рукама православних.
Текст из књиге: Грнчарија у Србији - Етнографски музеј у Београду
Ауторка текста: Персида Томић