У источном делу Балканског полуострва, који обухвата и Србију са Косовом и Македонију, где се хлеб пекао на отвореном огњишту понегде и после другог светског рата, црепуља и вршник су израђивани без кола. Начин израде ових судова припада неолитској техници, а одржао се беспутним, економски и културно заосталим областима до наших дана.
Грнчарија рађена без кола позната је у стручној литератури као “женска керамика”, јер су је првобитно израђивале само жене. Код нас, међутим, и мушкарци су и после другог светског рата израђивали без грнчарског кола црепуље и вршнике.
Грнчарија коју израђују жене
Подручје грнчарије коју раде жене налазило се источно од замишљене линије правца свероисток-југозапад, која би се могла повући од Београда преко Крагујевца, а затим западно од Сјенице и Бијелог Поља, према Никшићу, затим Цетињу, и најзад завршава у Конавлима.
У Србији жене су израђивале црепуље, вршнике и топке, подметаче од глине, који као и метални саџак, служе за одизање суда на огњишту. У етнолошкој литератури нема помена да су овом техником израђивани лонци у Србији и Македонији.
Црепуљу и вршник жене су израђивале за сопствене потребе. Изузетно, на Пештери и у околини Новог Пазара радиле су и за друге и давале их у замену за вуну, конопљу, жито и друго. Тамо су им помагали мушкарци приликом копања, преношења и мешања глине. Копање, преношење и мешање глине је напоран посао и жене су се, када су радиле саме без мушкараца, обично удруживале и заједнички радиле. Ископану глину преносиле су у нечије двориште, распростирале по саргији или асури, квасиле водом и потом мешале мотиком и газиле босим ногама. Ако су биле удружене три жене, глину су мешале мотиком у девет наврата, а после сваког мешања је газиле, тако да је свака од њих газила три пута. На крају су глину месиле рукама, као тесто.
Још у току мешања глини су додавале, када је песковита и распада се, по 2-3 везивне материје, као што су кучина, козина, говеђа длака, поздер, коњска балега, чађ, пшенично брашно, пепео. Масну глину, пак, мешале су са песком да би црепуља била отпорнија на високој температури и да би дуже држала топлоту.
Од већ умешене глине свака жена је обликовала судове код своје куће и сушила на истом месту где их је обликовала, јер суд није могао да се преноси са места на место пре него што се осуши и стврдне. Суд није израђиван на покретној подлози. Судове су пекле на огњишту у кући.
Црепуља - Црепуље су плитке посуде за печење хлеба на отвореном огњишту, грубе израде, неправилне округлине, тешке, са зидовима дебелим и до 5cm. Дно им је равно, а обод низак и усправан, ређе мало разгрнут. Различите су по величини, зависно од броја укућана, али никад мање од 30цм у пречнику, јер је хлеб био основна храна. Пречник највеће црепуље износи око 50cm. У селима у којима живи хришћанско и муслиманско становништво, на црепуљама из православних кућа, по целом дну, са унутрашње стране утиснут је крст. Црепуље у збирци Етнографског музеја у Београду нису орнаментисане. У Народном музеју у Крушевцу налази се једна црепуља из околине Варварина, украшена је са четири утиснута круга, који су унаоколо тачкасто избодени. М.Филиповић је забележио да су жене у Јелашници (Лесковац) на црепуљи ноктом урезивале концентричне кругове, цик-цак линије, а у околини Владичиног Хана прстом су утискивале крст, а између кракова крста кругове, помоћу чаше. Он је такође забележио да су и жене у Македонији украшавале црепуље.
Вршник - Вршници су поклопци за хлеб док се пече на отвореном огњишту, још гломазнији и већи од црепуља, веома тешки, са зидовима дебелим и до 5cm. Облика су калотастог или купастог, а на врху имају рупу или дршку за одизање.
Док се црепуље понегде и данас израђују, вршници од глине више се не праве. До шездесетих година овог века вршнике су израђивали у североисточној Србији (Кључ, Неготинска крајна), и то само у селима насељеним Власима Царанима. Познато је и да су жене израђивале вршнике и у Расини, Средачкој жупи, околини Приштине, затим у Македонији (у селима Скопске котлине, Скопске Црне Горе, око Прилепа, у Поречу и Морихову), Бугарској (околина Трна и Софије), у Румунији (у средишном делу Трансилваније, у Олтенији, јужној Мунтенији и румунском делу Баната). У Румунији су жене израђивале вршнике (тест) на дан “Рипотинул тестенор” и они су, по фактури, облику и мађијама која прате израду, веома слични “вршњацима” у североисточној Србији.
У североисточној Србији жене су израђивале вршнике и после другог светског рата, а у Расини, Средачкој жупи и околини Приштине у то време су престале да их израђују. Не израђују их више ни у Македонији, ни у Бугарској, ни у Румунији.
Потребно је нагласити да у знатном делу Србије, западној Србији и у појединим крајевима североисточне Србије које насељава становништво досељено из запане Србије, и у Црној Гори није употребљаван глинени вршник, већ метални сач или обична црепуља, заобљена, с отвором у средини. Оваква црепуља израђивана је на ручном колу. У овим областима хлеб су пекли и на прочевљу, без црепуље и сача, и покривали лишћем, а затим жеравицом, или само жеравицом. Занимљиво је напоменути да је Вук у “Рјечнику” поистоветио вршник и црепуљу. И М.Гаваци такође изједначује ужичку црепуљу и вршник.
Топке - Топке су глинени подметачи у виду стубића. Они служе за одизање судова на огњишту и као ослонац за ражањ. Употребљаване су по једна, за ражањ, или по две, приликом загревања црепуље и вршника, или по три, за одизање суда приликом кувања на огњишту. Данас се више не израђују и не користе. Потиснули су их метални троношци (“саџак”).
Мађијско-верски елементи - Црепуље, вршнике и топке жене су правиле претежно у пролеће и у јесен, јер је тада најподесније време за сушење. Како се судови лако ломе и у току израде често пуцају, прибегавало се најчешће мађији. На пример, водило се рачуна да их праве само у одређене дане: на Јеремијин дан (4.мај), на Марковдан (25.април). У четвртак после Ђурђевдана или трећег дана Тројица, на Св. Луку, на Петковицу, на Митровдан, понедеоиником и четвртком кад је млад Месец, затим и суботом или петком у међудневнице. Влахиње су правиле вршнике другог уторника по Ускрсу, на “Рапотин тестилор”.
Многи обичаји и мађије су повезани са култом мртвих и култом земље (Јеремијин дан - хтонски празник). У кући у којој је неко умро нису неко време израђивани земљани судови. Нису их правиле неко време ни жене из других кућа које су опремале мртваца.
Жене нису правиле црепуље за време менструације и трудноће. Морале су да буду ритуално чисте и да се пресвуку у чисто. Влахиње су при раду провлачиле задњу полу скута спреда између ногу. Црепуље су израђивале само оне удате жене које су их правиле и док су биле девојке. У току рада држало се непарног броја: број израђених црепуља увек је био непаран, број жена које су се удруживале био је такође непаран итд.
Отисак крста на хлебу чувао је хлеб и кућу (мађијска заштита). Док се црепуља сушила, на њу се стављала перушка или бели лук (апотропејско средство против урока). Понегде приликом прве употребе црепуљу би додирнули гвожђем или би на њу стављали три каменчића.
Грнчарија коју израђују мушкарци
Као што је већ речено, у подручју где су жене израђивале црепуље и вршнике без грнчарског кола понегде су тај посао преузели мушкарци. Називали су их црепуљарима, црепњарима. У Војводини где је црепуља одавно изашла из употребе и нема је ни у музејским етнографским збиркама, мушкарци су све до првог светског рата израђивали вршнике помоћу калупа.
Црепуље и вршнике мушкарци су увек радили за друге, у виду сеоског заната, уз обављање редовних пољопривредних послова. Продавали су их не само у свом селу већ су их разносили и по околним селима. Најчешће су из замењивали за намирнице, а после другог светског рата продавали су их пазарним даном по варошицама, где су сељаци долазили са својим производима.
Познато је да је у Србији било црепуљара у Расини (Купци, Лазарица); Лужници и Горњем Понишављу; Рујишту; код Ражња; Млави; Стигу; околини Бруса; Врњцима; у селима на Жељину; у Котражи, код Крагујевца; на Пештери; на Косову - Самодрежи, код Вучитрна; Обилићу, код Приштине; и у Ђаковици. На Косову их има и данас, и они су углавном потиснули црепуље које су израђивале жене. У Расини, Котражи и Врњцима престали су да их израђују. У осталим местима их израђују све мање, јер се хлеб најчешће пече у штедњацима и хлебним пећима. Из претежно ратарских области, где се хлеб не пече сваког дана, ове пећи су се после првог светског рата прошириле у брдске области, а користиле су их веће породичне задруге, као и домаћинства са више чељади у кући. Може се рећи да је готово у сваку кућу унет штедњак и емајлирани судови. У већим селима хлеб купују, али се ипак негде мање, негде више - користи и црепуља као суд за печење хлеба. У црепуљи се, на импровизованом огњишту у дворишту или шупи, хлеб најчешће пече у лето, када се због топлоте, нерадо пали ватра у кући. Хлеб се пече у црепуљи и у другим приликама, на пример, за госте јер се сматра да је из црепуље “најслађи”. Ове црепуље су танких зидова, лакше су и правилнијег облика од претходних, тако да се може рећи да је њихова израда савршенија. На дну ових црепуља нема урезаног крста са унутрашње стране.
“Мушке” црепуље су јаче од “женских”, што се свакако постиже бољом фактуром и печењем. Глина се мешала са туцаним пешчаром, осим у Которажи, где јој се додаје азбест. За разлику од “женских судова", које су тек пред саму употребу пекли на огњишту у кући “мушке” црепуље су редовно печене на отвореном огњишту у дворишту. При изради ових црепуља помагали су сви укућани.
До другог светског рата, Роми - “црепњари” из Самодреже и Вучитрна, на Косову, израђивали су вршнике (“вршњак”) од глине и туцаног пешчара. Вршници су били дубљи од црепуља и имали су полукружну дршку. Престали су да их израђују између два светска рата.
Док су у Србији и на Косову мушкарци израђивали вршнике примитивном техником, у Војводини, као и читавој Панонији, сеоске занатлије су израђивале вршнике помоћу калупа, а у динарском подручју - на ручном колу. Вршници израђени на ручном колу и помоћу калупа међусобно се разликују по фактури и по изгледу.
У збирци Етнографског музеја у Београду налазе се три вршника са подручја Срема и Бачке, у Војвођанском музеју у Новом Саду их је десет, такође из Срема и Бачке, а Народни музеј у Кикинди има један. Вршник је у XIX веку био у употреби у читавом панонском подручју. У Војводини је израда вршника престала почетком XX века, док су Славонији израђивани донедавно.
Панонски вршници су калотастог облика, знатно дубљи од претходних, на врху имају налепљену дршку, а на боку 1-2 обруча за задржавање жеравице. Тањи су, лакши и добро печени. Пекли су их на отвореном огњишту у близини куће, а већ испечене калили (умакали) у раствору чађи и пшеничног брашна. Овај вршник, за разлику од вршника из других крајева Србије са Косовом, није се употребљавао са црепуљом, већ са тепсијом, за печење пита, хлеба, колача и др.
Порекло
“Женска” грнчарија у Србији јужно од Саве и Дунава умногоме подсећа на грнчарију из археолошких налазишта на овим подручјима од неолита па надаље. Претпоставља се да су ову грнчарију такође радиле жене. Црепуље из Винче (неолит), Плочника (позни неолит) и Српског Крстура, у Банату (рана бронза) које се налазе у збирци Народнoг музеја у Београду, по облику и изради готово су индетичне са “женским” црепуљама из етнографских збирки, што наводи на мисао да се израда ових црепуља одржала континуирано од неолита до наших дана. Археолог Б.Бабић, међутим указује на чињеницу да у археолошким налазиштима у источном делу Балкана нема црепуља овакве израде из периода Рима и Византије, а има их у раносредњовековним и каснијим археолошким локалитетима у Украјни, Румунији, Бугарској, Југославији, Словачкој, источном делу Немачке, у јужној Русији. Из овога изводи закључак да је примитивна ручна израда савремених црепуља словеначког порекла и да је ова врста црепуља карактеристична за подручје словенске културе, са центром у Украјни. Ову тезу поменути аутор поткрепљује чињеницом да и несловенски народи на Балкану имају у свом речнику словенски назив за овај суд, да примњују исту технологију, а и мађија и верски ритуали су слични. Овој предпоставци придружује се и пољски археолог А. Гардавски. Црепуље рађене без кола, сличне савременим, нађене су и археолошком средњевековном материјалу код цркве Св.Петра, недалеко од Новог Пазара, код цркве Св.Николе у Куршумлији, као и на Новом Брду. Фрагмената црепуља има и у археолошком материјалу ископаном код цркве Лазарице, у Крушевцу. Најзад, црепуља ископана у старом српском налазишту Басат код села Пољне (Левач), из XV-XVI века, готово је индетична са савременом женском црепуљом. И она на унутрашњој страни дна има урезан крст, дебелих је зидова, неправилног облика и, највероватније, није занатске израде. Црепуље су нађене и у току новијих ископавања у Македонији, на локалитету Градиште - код села Дебриште, на локалитету Чука - код села Тополчане, на локалитету Варош - на скопском Калету, у цркви манастира Нерези и у дворишту Капан-хана и Суљи-хана у Скопљу (XII-XIV век).
Вршника нема у археолошком материјалу са подручја Србије. У западним крајевима Југославије, међутим, они су нађени, али ни археолошки материјал из западног подручја Југославије не потврђује континуирану употребу вршника до наших дана. Њих поуздано има у XVIII веку. Вршника има у неолитском материјалу Бутмира - код Сарајева, и у материјалу сојеничарског насеља Рипач - на Уни, које је постојало у бронзано доба и трајало током халштатског периода. Млађи научници везују сојеничарско насеље за халиштат и Илире. М. Гаваци сматра да вршник није изум Илира, већ да су га Илири, односно Илиро-Келти, у свом продору на север пре VII века н.е. примили од тамошњих народа и доцније пренели на јужно балканско подручје. Словени су након продора у југоисточну Европу после VI века, преузели овај суд, и понегде га задржали у употреби до наших дана. Према свему што се зна о материјалној култури старих Словена и њиховој домовини, вршник њима није био познат. Без обзира на изворно порекло, вршник је без сваке сумње, елемент старобалканске културе. Словени су га примили на балкану од староседелаца и одржали до данас. На југоистоку Европе одржао се и био у употреби до наших дана у Бугарској, Југославији, Румунији, јужној Мађарској, а по Хаберланду и у Швајцарској, Белгији, Немачкој, Абисинији.
Текст из књиге: Грнчарија у Србији - Етнографски музеј у Београду
Ауторка текста: Персида Томић