Глазуром називамо танак, релативно хомоген стакласти слој који се образује на површини керамичког производа, при високим температурама печења. Овај слој равномерно покрива површину црепа најчешће у дебљини од 0,1 до 0,5 милиметара, побољшавајући на тај начин низ техничких и естетских карактеристика глазираних производа. Такав је случај и са керамиком за широку потрошњу, санитарно грађевинским производима, електротехничком керамиком и свакако уметничком, употребном и уникатном керамиком.
Глазирањем се постиже побољшање низа карактеристика црепа, као што су:
- Механичке, физичке и естетске карактеристике.
- Отпорност на дејство хемијских агенаса, пре свега киселина, база и агресивних гасова.
- Непропустљивост за течности и гасове, што омогућује широку примену и прозвода који се одликују порозним црепом, као што је на пример фајанс.
- Заштита подглазурног декора, углавном код производа фине керамике.
- Декоративност, која се постиже употребом различитих бојених глазура и других декоративних ефеката, који доприносе лепшем и атрактивнијем изгледу глазиране површине.
- По свом хемијском и фазном саставу глазуре представљају чврст раствор SiO2 и алкалних алумосиликата са оксидима метала. Оне треба да буду компатибилне са керамичким црепом на који се наносе, треба да се разливају на температури печења црепа и да имају способност делимичног топљења компонената масе, што омогућава формирање граничног међуслоја цреп-глазура и чвршћу везу глазуре са керамичким црепом.
У току печења глазура трпи низ промена у хемијском саставу и структури, посебно у површинском контакту са црепом, где услед високотемпературних реакција образовани међуслој битно утиче на изједначавање напрезања која се јављају између глазуре и црепа. Утицај тог слоја се одражава и на многа друга својства глазираног црепа, као што су: термичка постојаност, коефицијент термичког ширења, механичка јачина итд.
Глазурни растоп који се ствара на високим температурама треба да има погодну вискозност која обезбеђује равномерно разливање глазуре, без дефеката, као што су сливање глазуре са конвексних и депоновање на конкавним површинама.
Глазуре у основи припадају групи стакла и имају низ његових карактеристика. Међутим, од њега се ипак разликују по степену хомогености и могу садржати мање или више гасовитих примеса, неизреагованих чврстих зрна и нових кристалних једињења, што је недопустиво код индустријског стакла. У техничком смислу стакло је изотропно, транспарентно, безбојно чврсто тело настало топљењем смеше одговарајућих неорганских сировинам при чему је прелаз из течног у чврсто стање остварен континуираним повећањем вискозности растопа. Са термодинамичке тачке гледишта, стакло представља неравнотежан, метастабилан систем, са вишком унутрашње енергије и тежњом да пређе у кристално стање. Ово се ипак не дешава због високе вискозности растопа стакла.
С обзиром да су глазуре сврстане у групу стакла, оне имају особине карактеристичне за стакло као што су:
- Прозирност, односно пропустљивост светлости која је условљена пре свега његовим аморфним стањем.
- Висока кртост и ломљивост у чврстом стању.
- Непропустљивост за течности и гасове, која је условљена високом густином.
- Мање топлотно ширење у поређењу са металима.
- Лоша проводљивост топлоте.
- Безбојност глаткоћа и сјај.
- Широк температурни интервал прелаза из чврстог у течно стање и обрнуто, без постојања одређене тачке топљења.
- Постојаност према води и киселинама (изузев флуороводоничне)
- Нижа отпорност према јаким врућим базама.
- Висока постојаност према редукционим гасовима из пећи (водонику, угљенмоноксиду итд.)
Врло важни захтеви који се постављају пред глазуре, поред наведених, су и потреба да глазура буде нетоксична, посебно у случају употребне керамике и свакако приступачна цена, која зависи пре свега од њеног хемијског састава али и температуре печења.
Најједноставније глазуре садрже мало оксида, некад само два: силицијум оксид и олово оксид. Порцеланске глазуре садрже обично пет до седам оксида, док сложеније фајансне глазуре могу да садрже и преко десет оксида. У састав глазуре најчешће улазе оксиди силицијума SiO2, алуминијума Al2O3, натријума Na2O, kalijuma K2O, kalcijuma CaO, магнезијума MgO, баријума BaO, цинка ZnO, олова PbO, бора B2O3, калаја SnO2, титана TiO2, цирконијума ZrO2, а ређе оксиди стронцијума SrO, литијума Li2O, фосфора P2O5, и још неких других елемената.
Текст преузет из књиге: Керамичке глазуре (ИСБН 978-86-80245-26-3)
Аутор текста: Др Душан Извонар